Nadam se da je nakit gospođe Baumgarten bio osiguran...
Drski
Odvažni
Odlično obavešteni i
Tajanstveni
Lopov.
Od 4 dodeljene karakteristike, 3 su poželjne... a u današnje vreme ni ova prva nije nešto naročito negativna... Novinar mu je donekle, možda nesvesno, izarazio divljenje...
Svakako ima nešto primamljivo u tome biti lopov... Protiv sistema si, veruješ da si poseban, u najmanju ruku drugačiji od većine, da ćeš da nadmudriš nekog, da si korak ispred, pogotovo ako nisi jedan od onih koji stihijski i na prečac koristi situaciju, nego promišljaš, analiziraš, planiraš, pratiš kretanja potencijalnih meta... Još ako si kao Robin Hud, pa sve to radiš za dobrobit onih koji nemaju, a među kojima si i sam, neće biti moralnih prepreka koji će te zaustaviti u tvojoj super osmišljenoj i adrenalinski nabijenoj pustolovini u narodu poznatijoj kao krađa.
Svi smo mi nekada ukrali nešto... Ima li osobe da nešto nije ukrala, barem kao dete, neke žvake, lizalicu?
Ispričaću vam svoju poslednju krađu...
Šetam ja Bežanijom, tropska noć kao što je ova danas, i u neko praskozorje od silnog šetanja ožednim jako... Okolo ništa ne radi sem možda jendog kioska koji se poput fatamorgane nazirao u daljini... Posle nekog vremena stižem do kioska sav srećan što radi i hvatam se za frižider da otvorim vrata i uzmem svoj omiljeni sprite ali naravno frižider zaključan... Dolazim do prozorčeta i krenem da se obratim radniku da otključa, ali nema radnika. Pogledam bolje unutra, levo - desno, nema radnika. Napravim krug okolo cele trafike. Nema radnika, ali ima jedna kamera uperena u mene sa prednje strane... Gledam okolo zbunjen, da li je otišao u neko obližnje žbunje da se olakša... Nema... Još malo okolišam, svodim bilans trenutka, nema ga, al kamera - grabim jedan mars koji je stajao ispred prozorčeta među gomilom nekih drugih proizvoda i udaljavam se u nepoznatom pravcu
Žedan ostao, ali barem sećer doveo u red i to besplatno... Čokoladice, žvake, čips... Sve je to bilo na izvol'te ali ja sam samo:
1. uzeo koliko mi treba za taj trenutak (1 mars)
2. nisam došao sa namerom da kradem
3. pokušao sam da nađem prodavca
4. imao sam samo krupnije pare koje nisam mogao da ostavim bez kusura...
Sve olakšavajuće okolnosti su na mojoj strani tako da sam siguran da neću goreti u paklu... Ali ipak, to što sam uradio zove se krađa i ja sam onda lopov. Ali pao mi je šećer i morao sam... Doduše, nije baš da imam dijagnozu šećeraša...
(Sad neko čita i misli se... koje ti dijagnoze imaš bato...
)
Za razliku od predhodnog puta (da bilo je još "situacija" pre ove) ovoga puta mi ni kamere nisu smetale da maznem čokoladicu... Postaje mi rutina... Plašim se da mi se malo i osladilo...
Kad dugo šetaš noćima
(dok radni ljudi spavaju pa i policajci na dužnosti, u parkiranim patrolnim kolima tamo negde blizu Tempa na Paliluli, zahrkali u tandemu, gde niko bez debelog razloga peške i ne zalazi) sve ti se nekako učini na izvolte...
Naravoučenije ove priče... "Nezaposlen um je đavolje igralište"
Naravno ako je nekom inspirativna tema krađe ili delikata uopšte, koliko nam je lako da skliznemo u kriminal... Ako neko želi da podeli svoje iskustvo na tu temu, rado ću pročitati...