Pa ne slažem se. Mnogi ljudi stariji od 40 godina svedoče da je u vreme SFRJ kad se sve sabere i oduzme (znači sve kad napravi presek) bilo manje svinjarija nego danas. Ja ne sumnjam da svedočenja i utisci variraju - zato što je to bila ogromna zemlja i veliki period (trajalo je čak 45 godina) i onda ljudi pokušavaju da simplifikuju. Ili poistovećuju svoje iskustvo iz 1983. u jednom kraju sa tuđim iskustvom iz 1961. u drugom kraju. Ja na primer mogu da pitam svog bivšeg profesora matematike koji je u mladim danima bio mangup, da mi kaže kakav je bio Beograd 1970ih, i da potom pitam svoju majku (jedan od najvećih ''strejtera'' koje znam XD) isto pitanje, i dobio bih skroz drugačije odgovore.
Ali ostaje činjenica da za većinu prosečnih ljudi, ljudi koji se nisu družili i uživali od mangupiranja i huliganisanja, Beograd u vreme SFRJ je bio mirnije i bezbednije mesto nego ovo sada. I ja takođe verujem da je bilo tako. Izuzetaka je uvek bilo i biće, mislim Paviljoni i nisu za poređenje jer su oni među prvima u SFRJ postali divljačko naselje. To je kao kad bih ja u današnje vreme navodio primer Kaluđerice kao prosek modernog Beograda, a ona to svakako nije, ni u jednom pogledu. Nego je izuzetak.
Mislim da izgled i stanje BG voz garnitura takođe nemaju presudan uticaj na porive za svinjarenjem, jer ti vozovi i kad su izlazili sveže remontovani i ofarbani iz Šinvoza (ili odakle već), bili bi usvinjeni u roku od par dana. Da se mi ne zayebavamo, iako se nekad o tome priča više ili manje ili uopšte - zna se dobro zašto i kakvi sklopovi mozga i ličnosti se bave grafitiranjem vozova. I zašto baš vozova.
Grafitiranje je, prosto, želja da neko postane poznat i ostavi svoj trag na svetu ali na najprostiji i najjeftiniji način. Potrošiš 500 kinti, uzmeš sprej, uradiš nešto s njim na javnom mestu tako da privlači pažnju svakog ko prolazi, i time si ti ostavio svoj trag na gradu u kome, u drugim okolnostima, niko nikad ne bi čuo za tebe. Dakle, ''isčitovao'' si način da postaneš neko ime u moru ljudi, u okolnostima u kome niko ne da pet para za tebe, i to za svega 500 kinti (zato kažem ''isčitovao''). A u korenu te želje stoji jedna vrsta narcizma i potrebe za pažnjom. Čak i ako osoba nije svesna toga ili pak poriče to i ističe da se ''radi o čistoj zabavi''. Ali u srži toga je dakle narcizam i želja za pažnjom. Želja da se u moru ljudi, istakne. Da se bude neko i nešto, ali bez ikakvih ulaganja i velikih trudova.
A zašto baš vozovi? Kako smo se nagledali XY usvinjenih BG voz garnitura, a nismo se nagledali usvinjenih Zijača, koje su bile još ružnije i u još gorem stanju? Zašto se i širom sveta uvek vozovi najviše šaraju? Pa prosto, opet se sve vrti oko psihologije - zato što svinjatori žele da što više ljudi (ili bar drugih svinjatora i propalica) vidi njihovo ime. A vozovi prelaze duže razdaljine i raznovrsnije delove grada nego prosečan autobus ili trolejbus. Stoga fiksacija na vozove. Fiksacija na to da ceo okrug vidi tvoje ime, naspram opcije gde bi ga videli samo centar, Dedinje, Banjica i Savski venac. Plus, svinjarije na vozovima se lakše vide i gledaju, jer se voz za razliku od Zijače, ne ''kupa'' u moru vozila oko sebe, nego obično ima čitave štrafte gde može neprekidno da se gleda u njega i time u grafite na njegovim stranama.
Batina i disciplina ne prave ratne zločince. Znam za poznati stereotip JNA i UDBA oficira i pandura sa debilima i propalitetima od sinova. Ali uzrok tome nije to što su imali BILO KOJI nivo discipline, nego to što su njihovi očevi često insistirali da budu nešto što nisu. Da budu vojničine, novi Titosi, siledžije, herojčine, partizani, Napoleoni... A postoji razlika između ta dva. Roditelj može da bude strog i insistira na disciplini, a da ne insistira da njegovo dete bude nešto što ne želi. I može da bude strog, a da dete opet ne izraste niti u propaliteta niti u psihičkog bolesnika. Deca postaju bolesnici ili kada su roditelji sami bolesnici, ili kada ih teraju i sile da budu nešto što nisu.
Arkan nije bio ratni zločinac što ga je otac disciplinovao, nego što je rođen čuknut. Prosto, čovek se rodio kao psihopata, moguće da je u porodici već imao neke psihopate, možda baš tog ćaleta. A i posle je ponovo došao pod krilo drugog psihopate - Staneta Dolanca, udbašine i pokvarenštine. Ostalo je istorija koju svi znamo.
Što se Singapura tiče, koliko ja znam, on nije Kina. A uspešniji je i bolji od Kine u mnogo, mnogo toga. Ali ja ne kažem da treba da budemo identični kao oni, i to sam naglasio i u postu iznad. Ali kažem da treba da se u nekim stvarima više ugledamo na njih, umesto da puštamo da razni lelemudi po medijima i javnosti brane patološki poriv da se zapiša svaki voz i ostavi svoje ime... kao neki vid ''kreativnosti, ulične umetnosti i modernog izražavanja''. Ne, to nije ništa od toga. To je mentalna / psihička bolest i to treba da se stručno leči, a ne da se neguje i pospešuje. Jer ako se ne leči na vreme, sutra ćemo imati nove STU, FAGS i slične koji idu okolo i zapišavaju vozove, a svi su 40+. Dobiješ horde odraslih ljudi koji su ne samo propaliteti i buđ društva, nego troše svoje pare (ili možda i kradu od drugih?) da bi, poput predškolca ili nekih retarda, šarali po vozovima. Ne, to nije normalno. To je za lečenje.
I ja ne krijem da sam u nekim stvarima za autoritativne metode i pristupe. Ja ne volim autoritete koji bez pokrića i razuma nešto nekome nameću. Ne volim kada se Kineska KP ophodi prema svom narodu kao prema podanicima, ne volim kada mi Ruski FSB vraća proletarijat, ne volim kada mi BIA glumi mudo, i ne volim kada mi NSA narušava privatnost itd itd... dakle, ne volim kada autoriteti zloupotrebljavaju svoje moći ili imaju pogrešne, šenute ideje ili zle ciljeve. Ne volim kada mi se neko proserava i pokušava da me obmane ili nešto zloupotrebi. Ali to ne znači da istovremeno ne mogu da budem za društvo u kome će se strogo sankcionisati svako anti-socijalno ponašanje i u kome će se znati neki red i kolektivizam. A ne da svaki pacijent drugima nameće svoj način života. Kada čovečanstvo dođe do tačke da se narcisoidni poremećaj briše iz Američkog registra poremećaja (interesantno kako baš Ameri prvi da ga izopšte), to je znak da su sve te libertalije i ''otvorenosti umova'' otišle predaleko. A grafitiranje vozova jeste upravo jedna narcisoidna aktivnost odnosno simptom narcisoidnosti. I umesto da se leči i sankcioniše kao nekad, to se sad veliča i neguje. Neguje se ideja da treba da idu okolo četrdesetogodišnjaci koji umesto da rade i osnuju porodice, zapišavaju vozove kao retardi sa krejonima.