Izvor: Politika
Kako su splavovi „pojeli” gradske obale
Početkom osamdesetih na plutajućim kafanama svirali su tamburaši, a danas je violine i gitare zamenilo moćno ozvučenje. ‒ Sve je počelo od Peđe Isusa i njegove „kuće na drvetu”
Kada je 1985. snimio „Jagode u grlu”, Srđan Karanović verovatno nije slutio da će ovaj film postati svojevrsna himna dunavskih i savskih boema, pre svega ljubitelja noćnog provoda na splavovima koji su tih godina počeli da zaposedaju obale naših reka, ipak, ni izdaleka toliko masovno kao što je to slučaj danas. U šali se često pričalo da je scenom u kojoj se splav sa glavnim protagonistima odvezuje i kreće nekontrolisano da pluta Savom, uz zvuke čuvene Arsenove „O, mladosti”, Karanović postavio „domaći zadatak” raznim veseljacima koji su upravo tako zamišljali kraj jedne lude noći.
Mnogo godina docnije površine beogradskih reka zaparali su razni ploveći objekti noseći gomile mladih koji su na njima priređivali velike žurke. Ovo se pokazalo kao naročito „uspešan” način da se u jeku epidemije virusa korona izbegnu zabrane masovnih okupljanja, budući da se takve epidemiološke mere nisu odnosile na vodu. Kasnije su vlasti i ta okupljanja zaustavile.
No, da se vratimo na početak. Te čudesne kućice na vodi počele su da niču prvo na obalama Save, uz Adu Ciganliju, negde s kraja sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka. Veoma brzo plutajuće kafane postale su simbol beogradskog noćnog života. Njihovu popularnost nisu umanjili ni potezanja vatrenog oružja, požari ni drugi sporadični incidenti koji su se na njima događali. Splavovi su u svojevrsnom ugostiteljskom „blickrigu” preuzeli primat od najpopularnijih gradskih klubova, kafana, čak i od Skadarlije, i postali stecište noćobdija željnih ludovanja do ranih jutarnjih sati.
Vlasnicima u to vreme malobrojnih splavova išlo je naruku što su njihovi objekti ipak nekako „zavučeni” i udaljeni od prvih stambenih zgrada tako da ni buka nije u toj meri, kao danas, dopirala do usnulih žitelja prestonice. A najveći problem za „splavaše” bio je povratak kući ‒ trebalo je prepešačiti preko Ade Ciganlije pa do prve autobuske stanice, a vozači su smišljali razne cake kako da izbegnu bliski susret sa saobraćajnom policijom čije patrole su gotovo redovno u sitnim satima bile postavljene na samom ulazu u najpopularnije gradsko izletište.
Većina hroničara života pored vode slaže se da je temelje svemu ovome udario legendarni beogradski arhitekta Predrag Ristić zvani Peđa Isus kada je još 1962. napravio „kuću na drvetu”, negde na špicu Ade Međice. Time je praktično dao ideju desetinama svojih sugrađana kako da provedu vikend van gradske vreve. Pored njegove počele su da niču i kućice na vodi. Isprva se tu kuvala čorba za odabrano društvo, ali vremenom su počeli da navraćaju i nepoznati gosti i tako se rodila nova ugostiteljska delatnost.
Veruje se da se prva plutajuća kafana pojavila 1983. godine na plaži takozvanog kupališta na Adi, tamo odakle putnički čamci prevoze do Novog Beograda. Na toj istoj strani poluostrva ubrzo su se pojavili i drugi splavići ‒ „Argument”, „Brankovo”, „Kapetan” i ostali čija se imena i vlasnici više i ne pamte. Zavidnu popularnost i pažnju medija izazvao je i čuveni orkestar „Blek pantersi” koji je nastupao na mnogo splavova pre nego što su 1990. otvorili sopstveni. Bili su glavni na Adi sve dok 2008. godine kućica na vodi nije nesrećno izgorela.
Uglavnom, na ovaj malo očekivani prodor privatizacije u zemlji samoupravnog socijalizma država je brzo odgovorila ‒ na istoj lokaciji nacionalna avio-kompanija JAT postavila je svoj, državni splav koji ipak nije stekao neku osetniju slavu.
Manji privatni splavovi nikada nisu prevaziđeni. Imali su dušu, mirisali su na prženu ribu i riblju čorbu, na njima se točilo vino i pivo, a među često na brzinu sklepanim daskama odjekivali su zvuci tamburaških orkestara koji su svirali dok ne svane, pa i posle toga. Sticao se utisak kao da se svi gosti poznaju, znali su uglas da zapevaju omiljenu pesmu. Tek godinama kasnije njihovo mesto zauzele su grdosije na više spratova, najblaže rečeno neobična arhitektonska rešenja, u koje je moglo da stane i više stotina ljudi. Rođene su prve diskoteke na vodi, poput „Pingvina”, „Estrade”, „Tritona”, „Lukasa” i sličnih objekata u čije uređenje je uloženo više novca nego u osrednju stambenu gradu. Zaposeli su gotovo sva prazna mesta uz obale Save i Dunava.
Romantika je prepustila mesto industriji zabave, violine i gitare zamenilo je moćno ozvučenje, takozvani žestoki momci sa asfalta kao da su proterali neke obične ljude. Splavovi su se toliko namnožili da su gotovo „pojeli” beogradsko priobalje. Nije im dosta bilo to, pa su mnogi uzurpirali i dobar deo kopna koristeći ga za restoranske bašte ili druge sadržaje za trošenje novca. Bile su to devedesete, godine koje će se na ovom podneblju pamtiti po zlu.
Koliko god da ih je bilo, beogradski splavovi bili su krcati. Plutajući restorani i diskoteke poslednjih godina postali su pravi magnet za turiste, uglavnom mlađe, a poseta nekom od splavova postala je neizostavni deo svakog putnog aranžmana. Sve gradske vlasti koje su upravljale prestonicom u poslednjih nekoliko decenija pokušavale su da uvedu red na Savi i Dunavu. Moglo bi se reći da nijedna nije uspela. Naprotiv, urbanistički priobalni haos postajao je sve veći...
http://www.politika.rs/sr/clanak/479671 ... dske-obale
