Histerija zbog dizelaša: Suludo, "masovni ubica"
Ima mnogo onih koji ne mogu da poveruju kakav se to u Nemačkoj rat vodi protiv automobila, posebno dizelaša.
Izvor: Dojče vele, Henrik Beme petak, 26.10.2018. | 17:39
To je postala prava histerija, smatra Henrik Beme. I da podsetimo: to je ključna grana industrija u Nemačkoj.
Da li će vatrogasci, kad ih pozovemo, da dođu tramvajem? Jer i njihova vozila su isto na dizel, pa će i njima da ude zabranjen saobraćaj u stambenim četvrtima. Ili ćemo možda da imamo sistem kao svojevremeno u DDR-u? Tamo su političke birokrate odlučivale o tome kako će narod da se kreće. Socijalističkom trudbeniku nije potrebno nikakvo individualno sredstvo prevoza. Kolektivni prevoz železnicom ili autobusom – uz odu avangardi radničke klase – sasvim je dovoljan. Automobili se jesu proizvodili – iz Cvikau potiče i jedan „Horch“ ili „Auto Union“ (nakon bekstva u Ingloštat nazvao se „Audi“ – ali u socijalizmu nije bilo mesta za takve tradicijama. Već samo za Trabant.
A danas bi ponovo moglo da dođe do toga, u ovoj našoj Saveznoj Republici Zabrana. Protivnici individualne mobilnosti se mobilišu. Njihov neprijatelj je automobil. Vode se rasprave i diže prašina što se već graniči i sa histerijom: 100.000 mrtvih zbog dizela! Zatrovani centri gradova! Automobil je masovni ubica! Kampanja dostiže svoj vrhunac. Sudovi redom zabranjuju saobraćaj, jer se granične vrednosti premašuju. Zabrane za automobile – ali to je samo početak.
Rasprava se otrgla od apsolutno svake realnosti. Niko više i ne pita da li su merne stanice ispravno postavljene. Ti aparati u svakom gradu stoje drugačije: negde su na zelenoj površini uz ulicu, negde na fasadama zgrada, negde ih prži sunce, a negde ne. To zbunjuje čak i kancelarku. A ona je pak čas heroina automobilske industrije, a čas junakinja pobornika zaštite klime. Mulja, isto kao i automobilska industrija. Najavljuje da će zakoni biti promenjeni tako da nigde neće doći do zabrane saobraćaja. Pa onda, dan kasnije, kaže da se neće manipulisati s graničnim vrednostima jer, na kraju krajeva, to su evropski propisi.
Kakva prašina?
Čitav taj – nazovimo to pristojno – nesporazum, odlično ilustruje da niko više u stvari ne zna kuda vodi taj put. Iako živimo u post-činjeničnim vremenima, možda bi ipak par činjenica mogle da pomognu. Na primer o prašini. Ta nepotrebna materija priča je za sebe. Svakog dana na zemlju padne između pet i 300 tona prašine. Osim toga, prašinu dižu i vetar i sunce. Zato merenje njene količine jeste tako komplikovano.
Ali tu su automobili. I svima bi moralo da bude jasno da su oni krivi za sve.
A u stvari, sitna prašina tek malim delom dolazi iz auspuha, a 85 odsto se stvara trenjem guma i kočnica. Uzgred, pa onda je i bicikl problem.
Automobili – naravno, zbog sve oštrijih propisa – emituju sve manje štetnih gasova. Nikada vazduh u našim gradovima nije bio tako čist kao danas! Pa ipak nesmetano se nastavlja krstaški pohod protiv automobila. Ili, još tačnije, protiv individualne mobilnosti.
Jedno bi moralo da nam bude jasno: dizelaši su samo početak. Kad padne dizel, počeće borba protiv svih motora s unutrašnjim sagorevanjem. Pa onda i protiv pušača. I to „do daske“.
A onda su na redu oni koji imaju kamin u dnevnoj sobi. Takve peći izbacuju ogromnu količinu štetnih gasova, pogotovo ako se drvo koristi za ogrev.
A šta ćemo kad sledeći put vetar preko Mediterana do nas donese pesak iz Sahare? Opšta uzbuna! Da li će nemačka udruženja za zaštitu životne sredine da postave znakove zabrane na nemačku granicu: „Za pustinjsku prašinu – zabranjeno“?
"Čisto" – i "konačno" rešenje
Pa naravno, rešenje je odavno pronađeno: električni automobili. Tihi, čisti, štite okolinu. Doduše samo za bogate, ali svejedno. Glupo je samo to što taj električni čarobnjak ima prilično jadan ekološki bilans. Uzmimo recimo najnoviji, upravo predstavljeni električni automobil „Dajmlera“ – EQC. Ne razumem ko još nema 70.000 evra za prvi potpuno električni Mercedes.
Njegov akumulator težak je zastrašujućih 650 kilograma. Sitan problem je to što se za proizvodnju takve monstruozne baterije potroši 12 do 16 tona ugljen-dioksida. Tome bi trebalo dodati još oko sedam tona koji se ionako potroše prilikom proizvodnje jednog automobila. Svaki vozač automobila sa „običnim“ motorom sada bi mogao da se nasmeje, i to do suza. Pa on mora da prevali oko 200.000 kilometara da bi stvorio istu količinu CO2.
Mora se jasno reći da su automobilski koncerni svojim prevarama sami sebe doveli do današnje situacije. Od miljenika političara, postali su problem. Ali ne radi se tu samo o automobilima, već i o načelu: ko običnim ljudima i šta zabranjuje? Ko to odlučuje o nama i našim životima? Da, na kraju krajeva – o našoj slobodi. O osnovnim pravima demokratskog društva.
To mora biti jasno svakome ko misli da je odlična stvar zabraniti saobraćaj automobila.
https://www.b92.net/biz/vesti/svet.php? ... id=1461383
