[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=700092#p700092:ptvrj7nn je napisao(la):
ГЛАС ПРИРОДЕ » 18 Јан 2020 08:02 pm[/url]"
tvrj7nn]Наравно да количина накићености украсима, то јест само за себе стављање богате фасадне пластике не даје вредност неком здању, него умеће употребе и распореда детаља, њихово складно уклапање и равнотежа. Како имамо прилику и да видимо како изгледају куће о којима је реч, јасно је да су украси различити, сведени, умерени и да нема никакве претераности и нескладности ни на једној од њих. Такав је случај са готово свим кућама у раздобљу друге половине 19. до двадесетих година 20. века. У томе и јесте лепота, вредност и значај београдске куће.
Иако је исто раздобље у Европи донело богатство стилова и украшавања у стамбеној архитектури, што је раније било углавном примењивано у репрезентативним здањима , те одлике београдске куће не срећу се и тамо, где има и вредних и успелих дела, али и гломазних или једноличних здања.
Шта је уопште вредност архитектонског дела, величина, количина украса или складност, маштовитост и умереност ? Разликовање тога је битно, јер се при увиду у сачувана и уклоњена здања код нас, јасно види да што је нешто већ и накићеније, тј. са богатијом фасадном пластиком то је и заштићеније, а што је мање и скромније украшено, то се отписује са лакоћом !
Да ли је здање од бетона у Катићевој веће архитектонско достигнуће од неке од тих једноспратница, а знамо шта о њему многи мисле и шта су мислили када је тек настало ?
Нажалост, не видим одговоре на моја, јасна и конкретна, питања у вези поменутих зграда у том блоку између К. Милана, С. Марковића и К. Милутина. Сходно томе, пошто је мени јасно да немаш ваљане аргументе, појаснићу неке ствари зарад других форумаша и осталих читалаца који прате ББ.
Све време говориш о
академистичком принципу пројектовања неке зграде. То је био својеврсни
канон у пројектовању зграда током 19. и у првој половини 20. века. И то није спорно. Али, мени то није довољно јак аргумент да бисмо причали о вредности(-ма) тих кућа (нажалост, задржаћу општост по питању њихове вредности, јер ниси одговорио на мој последњи пост). Другим речима, такво правило, тај канон, поштовале су све наше, као и стране, архитекте тога доба. Дакле, говоримо о једној масовној појави тог времена, која је имала за резулат један одређен, поприлично велик за тадашње београдске размере, грађевински фонд. Истина, неке куће су нестале, било у ратовима, било непрепознавањем њихове вредности у каснијем периоду, а неке су остале. Са тог видика, не видим неку специфичност поменутих кућа. Рецимо, по мом стручном мишљењу
Кућа Демостена Николајевића (исто П+1 и из истог периода) заслужује пре институционалну заштиту као појединачно културно добро него те куће у поменутом блоку код Славије. Могу да наведем још таквих примера по граду, али задржаћу се на овом једном.
Будимо искрени са констатацијом „
јасно види да што је нешто већ и накићеније, тј. са богатијом фасадном пластиком то је и заштићеније, а што је мање и скромније украшено, то се отписује са лакоћом“ - то је последица једног, као што сам већ рекао, догматског подучавања генерација и генерација историчара уметности на ФФ, БУ. Мени то више говори о субјективном ставу у оцењивању вредности неког архитектонског дела, али и о одређеном степену одбојности и зазирања према објектима са скромним декоративним елементима (у теорији архитектуре то се често води под појмом
редукција или
модерна редукција) или њиховим потпуним одсуством. Зато и не чуди чињеница да већина наших историчара уметности не подноси модернистичка здања (јер за њих нису вредна због чисте површине), било да су она настала у првој или другој половини 20. века. Ја видим ту проблем дводимензионалног посматрања неког архитектонског дела, односно фасаде, попут неке слике. По мом мишљењу, то је потпуно погрешан приступ. Могао бих, такође, доста да пишем о проблематичности синтагме
ауторске архитектуре (или
Београдске школе ауторске архитектуре (шиц!)), али ћу то оставити за неку јавну дебату.
Не разумем паралелу са објектом поште у Катићевој улици, али у тој изјави видим претерану дозу малициозности са твоје стране, пропраћену незнањем и непознавањем неких чињеница, а највероватније, у недостатку ваљаних аргумената, у служби одбране сопственог, недовољно поткрепљеног, става. Боље упућенима у историју града, познато је да су ПТТ и ЕДБ, у време социјализма (нарочито седамдесетих и осамдесетих година), имали неку бизарну логику како би требало да изгледају њихове управне и друге зграде (погледај по БГ и у целој Србији). За детаљније, обрати се архитектама које су радиле са тим (државним) инвеститорима. Елем, због такве бизарности поменутих инвеститора (а не због немаштовитости и личног хира неког архитекте, како се може често прочитати на ББ), добили смо незграпни габарит објекта, и то на врло маркантној тачки (боље речено на коти), једне крајње непрепознатљиве и немуште архитектуре. И она нажалост, у данашњој панорами града, доминира и парира са Храмом Св. Саве. И то стварно боде очи, поготово када идем пешке преко Старог савског моста.
Међутим, постоје и светли примери као што су ПТТ централе арх. Блажина (Шумице и Н. Београд) и трафо станица арх. Ђокића (трафо станица „Филмски град“).
Толико од мене.