"Није грађена за библиотеку... бла-бла... правио је зли тајкун... бла-бла-бла... пропале књиге... превелика... бла... они оће само фасаду... бла-бла-бла... олујни ветар ми мрси косу док гледам у тамне облаке..."
Ја знам да можете да мрсите до прексутра, али неке ствари су једноставно непорециве, па макар међу противницима обнове зграде има и архитеката. Интересантно, исти се (као и ја) залажу за обнову Генералштаба. Зграда Народне библиотеке можда није архитектонски драгуљ, али то сама за себе није ниједна зграда у овом делу града. Ради се о пристојним грађанским кућама с прелаза 19. у 20. век и ништа више. Оно што КВ потенцијално чини (наглашавам ПОТЕНЦИЈАЛНО, јер садашње стање је далеко од тога) урбаним срцем Београда јесте складна композиција духа и материјалне заоставштине која је издвајала овај део града. Народна библиотека је била доминантан објекат на Косанчићевом венцу и без ње је он кастриран, јалов. И визуелно и духовно.
Ја знам да у складу са нарикачком природом нашег народа има оних који би да пацовски јебарник на месту где је царовала памет зацементирају за вјеки вјеков, евентуално подигну још један обелиск (ако је мало онај 50-ак метара даље, поред Бранковог моста), али сам до најдубљих делова душе убеђен да се против смрти и страдања најбоље бори слављењем живота. Обнова зграде и проналажење њене оптималне намене, по мени, није ни луксуз, ни једна од опција - она је насушна потреба, без које ће овај простор изгубити и вредност и веродостојност. У најбољем случају, претвориће се у резервну Скадарлију.
На некој од претходних страна сам дао и свој предлог како попунити простор, што не значи да нема и бољих опција. Ја бих рецимо на темеље поставио дебело стакло, како би се видели остаци римског Београда, наравно обрађени и конзервирани, а не изложени неумитном пропадању. У приземљу и на спрату бих уселио Музеј страдања Београда у коме би се чувала успомена на, историчари кажу, четрдесетак рушења којима је наш град био изложен у својој две хиљаде година дугој историји. Централни део био би посвећен страдању Народне библиотеке и у њега бих из садашње зграде вратио највреднију заоставштину, а њој бих придодао, спискове, фототипска издања, преписе итд, оних вредних књига које је појео пожар. А у поткровљу бих, по узору на Визенталов центар, формирао институцију која би се бавила истраживањем, не где се налазе нестали зликовци, већ где је по свету расуто опљачкано културно благо овог народа. Да се истражује, документује и тражи његов повраћај.
Делати, делати, пркосити, враћати самопоштовање, а не цмиздрити у мимоходу крај рупе каквих је овај град препун.
