У наредним редовима вожње треба тежити томе да се, по доласку воза из Новог Сада, што краће чека БГ воз. Чекање је нарочито проблематично ван шпица и викендом када БГ воз не вози на 15 мин.
Како не би било разних "надам се", "ваљда ће", не, неће на линији Батајница-Овча возови ићи на сваких 15 минута, а што се могло уловити и из једне од Весићевих изјава. Прво, за БГ:ВОЗ имамо, ове 412-416, које би морали скидати са друге, треће и четврте да би било довољно возова за прву. Друго, део пруге на којем се очекује највише возова, од Прокопа до Батајнице има само два колосека, при чему се не може обезбедити истовремено фреквенција приградских возова 15 минута, максимална брзина и брзих и приградских, и безбедност железничког саобраћаја. Када се бира између ова 3, прва страда фреквенција. Могуће је удовољити критеријуму фреквенције са интервалима 10-20-10-20, али чак и то не може да функционише због трећег, најкритичнијег разлога немогућности: железничка кадровска катастрофа! За ту врсту опоравка је потребна цела деценија, а колико траје ова политичка стихија, која је уништила железницу и много тога другог што није тема.
Боље да не коментаришем људе који коментаришу на сајту и Фејсбук страници радија 021. Већина је острашћена, мрзе све живо (до поднева себе, а од поднева цео свет), посебно Босанце и Београђане, а поред свега су, као што неко већ рече, лоше информисани. Ја те коментаре не бих узимао као релевантне.
Живим далеко од Србије, и жена ми је трудна. Када се дете роди, не морам да учим напамет бајке... довољно да причам о Србији, заменивши реалне личности измишљеним. Рецимо, Царево ново одело. Раздрагана маса је са узбуђењем хвалила царево одело, а дечак је рекао да је цар го. Тада га је Цар прогласио мрзитељем и непријатељем напретка, а маса је на дечака кренула дрвљем и камењем. Ништа друго нису рекли ни коментатори на страници радиостанице, само је питање стила изражавања.
Прво, много им је 1000 дин. за 36 минута удобне вожње возом, а није много 700-800 дин. за 80 минута вожње тесним аутобусом, и то кроз Земун. Ја бих први волео да цена за ИЦ не буде 1000 дин. него нижа, али то није реално.
У економији постоји нешто што се назива крива тражње, при којој је ова врста инвестиције неисплатива при било којој цени карте, али је губитак минималан уколико је цена карте приступачна у случају Србије. Са високом ценом карте се губи чак и на индиректном ефекту. Живим у држави са у девизној противвредности средњом платом као у Србији, али са ценом карте Београд-Врање 500-700 динара за економску класу (најскупља услуга 1400 динара у једном смеру), и временом путовања минимално 3 сата, максимално 4,5, у зависности од воза до воза. Све је савршено на време, савршено чисто, железничке станице највећа чворишта јавног саобраћаја по градовима, јефтин и строго регулисан такси, чак и градски аутобуси и тролејбуси по реду вожње... А максимална брзина? 140, као и на већини главних пруга Холандије и Немачке са мешовитим саобраћајем. Само неке деонице за 160, и домаћа шрафцигер индустрија возова за 160 км/с. Ако би у том интерсити било места за стајање за 500 динара, људи би масовно стајали. Постоји читав систем ефеката железнице којима се правда улагање у исту, али сви зависе од обима превоза путника.
Друго, наравно да ИЦ возом сваки дан на посао у Београд неће ићи неко са минималном и просечном платом јер такву плату може да заради и у свом граду уз краће путовање. На крају, постоји и месечна карта, само је питање да ли ће важити и за ИЦ или ће постојати нека скупља месечна за ИЦ. С друге стране, волео бих да буде више регио возова (бар један сваки сат) јер би тако сви себи могли да приуште вожњу возом, а и сва месту између Београда и Новог Сада би имала редовне поласке.
Ако је циљ обезбедити луксузан превоз за малобројну финасијску елиту, тада је јефтиније и исплативије направити вијадукт-пут са плаћеним коришћењем од Петље Змај до Петље Ласта. Инвестиција у путничку железницу има оправданост ако се број путника мери десетинама хиљада, чак и стотина. Неких 1000 директора/менаџера није цифра којом се правда ова врста инвестиције. Не рачунајући БГ:ВОЗ и градску, на правцу Београд-Нови Сад постоји потенцијал реда величине 50.000 путника на железници сваки дан +-15.000. Међутим, већина тих путника су нижа-средња и нижа еконска класа. којима је бар једна од крајњих тачака међустаница између Новог Београда и Новог Сада. Зато су се до Напредне Реформе скоро сви возови заустављали у обе Пазове, Карловцима...
Критеријуми за ту већину су важни:
1) Приступачност станица (већ имали, изгубили у Београду, Бешки и Чартановцима)
2) Добра покривеност поласцима преко целог дана (парадоксално, уместо да број регионалних возова буде већи, биће мањи).
3) Приступачна цена карте (већ било)
4) Тарифна интеграција са градским превозом (ништа се по том питању не ради).
5) Уређена безбедна места за бицикле и аутомобиле (када је ЦИП пројектант, квалитет по том питању сумњив).
6) Уљудни и безбедни услови на станицама и стајалиштима (много шминке, мало системског приступа при милијардама инвестиција).
7) Поштовање реда вожње (већ било)
8) Техничка брзине преко 80 километара на сат, а са брзинама преко 120 се не прави скоро никаква уштеда.
9) Колико толико уљудни услови у возу. Са новим возовима већ постигнуто.
Ово могу бити општи критеријуми за целу Србију, за приградске возове Ниша, Суботице итд. У Шпанији је воз Мадрид-Барселона за мањину, елиту, али је те елите довољно много да та услуга буде оправдана. А пре тога су и Мадрид и Барселона направили озбиљне ситеме приградских и регионалних железница.
5) Треће, испада да је Прокоп једина станица у Београду и да је центар једино што постоји у Београду иако постоји станица Нови Београд и Београд није само центар. Ево, мени до станице Нови Београд треба десетак минута трамвајем. Да не спомињем, да и аутомобилом често дуже траје пут кроз Београд него од излаза из Београда до Новог Сада.
Најприступачнија станица је реонска станица зоне од 150.000 људи (локални возови), или 500.000 људи (интерсити). Крај 20. века смо доживели са бољом покривеношћу станицама. Са те стартне позиције смо могли направити линију Панчево Војловица - Адамовићево Насеље преко Прокопа и Вука, Пожаревац-Нови Сад преко Раковице и Прокопа, да брзе возове усмеримо на Железничку станицу Београд, те пажљиво и фазно радимо на повећању пропусне моћи и брзине између Београда и Новог Сада са усклађивањем целе мреже. Овако, имамо патрљак система који штрчи и некомпатибилан је са остатком мреже. Како?
1) Не можемо нормално вратити БГ:ВОЗ за Батајницу на 15 минута.
2) "Путини" су конструисани за 120км/с. Да смо просто између Београда и Новог Сада отклањали тек уска грла, имао би смисао директан воз Београд - Сомбор. Директан воз Београд-Сомбор је и даље оправдан, али га неће због недостатка нешминкерског циља потрошње милијарди на железницу.
3) Имамо добру пругу за Ваљево, али пустити К.И.С.С. на ту пругу, скупи воз троши много скупоценог времена. Ако би имали као у Француској Париз-Лион за велику брзину, исплати се до Гренобла на 20% трасе пустити на пругу мање брзине, али не овде, где би Ваљево-Нови Сад имао 70% брзину 120км/с и ниже. Остаје смислем воз Ваљево-Нови Сад, али као полу-брзи, или регио експрес, за који нам "брза пруга" није битна.
4) Критична брзина код возова за брзину 200км/с је обично око 100км/с. При ниском броју обртаја дуго време мотори се прегревају. То значи да одмах отпада фрмирање директних возова типа Нови Сад-Ужице, чак и након капиталног ремонта барске пруге. Нешто бољи случај би био ако би се ишло на возове са самонагињућим сандуком, који би остваривали 15-30% веће брзине чак и на Барској прузи. Али, онда улазимо у куповину две мале серије возова великих брзина.
5) Премали возни парк, скупо одржавање са потешкоћама. Неисплативо лагеровање резервних делова, дуго чекање на испоруку. Коришћење линије за одржавање тако скупих средстава 5-10% капацитета.
6) Некомпатибилност са домаћом научно-техничком базом за брзине 200 км/с. Потпуно зависност од скупе стране индустрије и скупих екцперата.
Касно, је наставићу други пут.