Заправо већина људи у Србији нема аутомобил. По подацима из 2022. (
https://publikacije.stat.gov.rs/G2023/Pdf/G20231070.pdf) регистровано је 2.337.498 путничких аутомобила, а број становника је био 6.664.449 (
https://www.stat.gov.rs/sr-cyrl/vesti/statisticalrelease/?p=13622&a=18&s=1801?s=1801). Дакле, 35% грађана поседује путнички аутомобил. Наравно, већина домаћинстава, тј. породица има аутомобил, али је мала вероватноћа да сви заједно могу да иду на посао, у школу, на факултет, код лекара итд.
Осим тога, занимљиво је и да тек нешто изнад 50% грађана Србије има возачку дозволу, и то 35% жена и 71% мушкараца. Даље, питање је и да ли сви они који имају возачку дозволу и аутомобил имају могућност да плаћају гориво за превоз до посла и да ли им се исплати да плаћају паркинг близу посла (ако се ради о путовањима из оближних места у веће градове).
Зато је битно да свуда постоји добар јавни превоз јер он пружа могућност свакоме да се школује, да ради и да се лечи. С обзиром какве су цене аутобуског превоза, пожељно је да железнички превоз буде што доступнији свим грађанима Србије.
Мислим да су пруге Београд - Нови Сад, Београд - Вршац, Београд - Ваљево показале да уопште није битно да ли неко има аутомобил да би користио воз. Ако иде нормалног брзином, има честе поласке и карта није скупа, људи ће га радо користити, нарочито за свакодневни одлазак на посао. А та субвенционисана возна карта се на крају индиректно исплати - већим шансама за школовање и запослење, мањим бројем саобраћајних незгода, здравијом животном средином итд.