Ovo su trenuci slavlja i opijenosti zbog uspešne prodaje Rudarsko topioničarskog basena Bor pa se otvara dilema da li poklonu treba gledati „u zube“ i pitati da li je posao uspešno obavljen kako se priča. Na prvi pogled prodaja Bora može se posmatrati kao dar s neba jer su bivši i aktuelni predsednik Srbije (plus bivši ministar rudarstva) toliko dugo i snažno moljakali predsednika Kine da je ovaj najzad popustio i poslao kompaniju Ziđin kao strateškog partnera u Srbiju sa 350 miliona dolara da kupi 63 odsto RTB Bor. Sad se samo s nestrpljenjem očekuje da Kinezi, daj bože, i formalno potpišu ugovor o dokapitalizaciji i biznis planu za narednih šest godina.
Stiče se utisak, na uporno insistiranje predstavnika vlasti, da smo s ovom transakcijom dobro prošli, odnosno da smo Kinezima povoljno „utrapili“ jednu privrednu lešinu kojoj nije bilo spasa. Tako su se u poslednje dve godine prema kompaniji RTB Bor odnosili državni zvaničnici, pojedini ekonomski analitičari i mediji. Istini za volju, RTB Bor je svojim poslovnim rezultatima i ponašanjem menadžmenta (najpre generalnog direktora) i zaslužio takav odnos javnosti. Istina je da je država zalegla za Bor, uterala ga u UPPR (ovlašćeni revizor ogradio se od dostavljene dokumentacije) i oprostila mu 900 miliona evra (istorijskih i friških) dugova. Ništa se, međutim, posle toga nije promenilo u poslovanju te rudarske kompanije, nastavila je loše da posluje i da pravi nove dugove (200 miliona evra). Sve je to stvaralo loš utisak javnosti koji je pojačavan spinovanjem o besperspektivnosti kompanije i neophodnosti njene privatizacije, bilo prodajom imovine ili dokapitalizacijom. Predsednik države, još dok je bio premijer, dobar deo svog radnog vremena u protekle dve-tri godine proveo je u ubeđivanju kineskog predsednika da nađe neku kompaniju iz te zemlje koja će da uzme „pod svoje“ borsku olupinu od firme.
Danas, međutim, kad su se pojavile neke nove informacije čini se da se sudbina RTB Bor nije rešavala samo „u četiri oka“ dva predsednika. I, što je još značajnije, pokazalo se da borski proizvođač bakra nije nikakva privredna lešina nego u globalnim razmerama izuzetno perspektivna kompanija.
Presudna vest za novi pogled na RTB Bor objavljena je u – Kanadi i samo dan pošto je srpski ministar rudarstva Aleksandar Antić objavio da je kineska kompanija Ziđin zainteresovana da dokapitalizuje Bor i postane vlasnik 63 odsto kompanije. U toj vesti se kaže da je kanadska kompanija Nevsun risorsiz (vodeća kompanija srednje veličine za preradu teških metala) objavila kako je sa kineskom kompanijom Ziđin sklopila finalni sporazum o kineskom preuzimanju svih emitovanih i deonica u opticaju kompanije Nevsun po ceni od šest kanadskih dolara za deonicu. Za tu transakciju kompanija Ziđin obavezala se da iskešira (u gotovini) 1,9 milijardu kanadskih dolara (1,4 milijarda američkih dolara).
Zanimljivo je da je ponudu za kupovinu Nevsuna 26. jula dala firma Lundin na 1,5 milijardu kanadskih dolara (4,75 dolara po akciji). Međutim, 9. avgusta Odbor direktora Nevsuna, „posle pažljivog razmatranja i prijema preporuke specijalne komisije nezavisnih direktora i posle obavljenih konsultacija sa svojim finansijskim i pravnim savetnicima“ odbio je kao neprijateljsku ponudu Lundina. Potom stiže ponuda iz Kine, od kompanije Ziđin. Potez Kineza smatra se neoubičajenim u ovakvim berzanskim transakcijama. Uobičajen put je da novi ponuđač u početku krene s cenom akcije koja je neznatno viša (na primer, za 10-15 centi) od ponude prvog ponuđača, pa da onda u procesu nadigravanja postepeno diže cenu na tri, četiri ili pet odsto. Kinezi su, međutim, odmah u startu podigli cenu za 57 odsto u odnosu na cenu akcija od 7. maja (kada je Lundin objavio svoju nameru da preuzme Nevsun), odnosno za 26 odsto (1,25 kanadskih dolara po deonici) veću od Lundinove i time demonstrirali neverovatnu zainteresovanost za kupovinu Nevsuna. Iza takvog nestandardnog reagovanja Kineza verovatno se krije pouzdana računica koja pokazuju da Nevsun ima „zlatne“ biznise koji u narednim godinama mogu da odbace vrlo visoke, čak nestandardno visoke, profite. Potom je Odbor direktora Nevsuna 5. septembra jednoglasno preporučio akcionarima da prihvate ponudu Ziđina i toj kompaniji prodaju svoje deonice. Akcionari imaju 105 dana (od 18. septembra kad je Ziđin u obavezi da im dostavi pisanu cirkularnu ponudu za preuzimanje) da razmisle o prodaji.
Tako je kompanija Ziđin za samo dva dana obelodanila nameru da u Srbiji i Kanadi pazari „bakarne“ biznise za skoro dve milijarde američkih dolara.
Ali, kakve veze ima kanadska kompanija Nevsun s RTB Bor i Srbijom, osim što im je kupac isti?
Ozbiljne. Nevsun posluje u Srbiji preko svoje kompanije Rakita eksplorejšn koja realizuje projekat „Timok“. Nevsun je vlasnik istražnih prava nad nalazištem bakra i zlata svetske klase Čukaru Peki u Boru. Veze Nevsuna i Srbije traju već osam godina. Naime, 2010. godine Rakita je, prema ugovoru konzorcijuma kompanija Rezervoar Minerals i Friport Mekmoran Eksplorejšn (najveći svetski proizvođač molibdena i drugi najveći proizvođač bakra), započela geološka istraživanja u okviru licence „Bor-Metovnica“. Licencu i istražna prava verovatno je dala Vlada Srbije, odnosno resorno Ministarstvo rudarstva, i o tome potpisala Ugovor. Ali, Vlada nikada nije objavila taj Ugovor, iz koga bi trebalo da se vidi šta su prava i obaveze korisnika i davaoca istražnog prava. Mnogo je intrigantnih pitanja vezanih za taj Ugovor, ako on postoji. Bilo bi, na primer, zanimljivo videti koliko je Srbija naplatila licencu za istražna prava? Zatim, da li vlasnici istražnih prava mogu da ih preprodaju trećoj strani i pod kojim uslovima? Dokle važe istražna prava i kakve su dalje obaveze tih kompanija? Da li one imaju pravo preče kupovine budućeg rudnika? Šta su prava i obaveze Srbije prema kompanijama koje istražuju nalazište?
Dve godine kasnije (jul 2012.) Dejan Koželj, geolog Rakite, otkrio je nalazište Čukaru Peki i za to 2016. godine dobio nagradu na konferenciji Kanadske asocijacije za rudarstvo i razvojna istraživanja.
Jula 2012. godine, pošto je stekla 55 odsto učešća u kapitalu firme Rakita, američka korporacija Friport pravi sporazum sa Rezervoar Minerals da bude isključivi operator projekta „Timok“ i da sama finansira troškove projekta do završetka Studije izvodljivosti. U geološka istraživanja investirano je više stotina miliona dolara. Rezervoar Minerals u januaru 2014. godine objavljuje Prvi tehnički izveštaj o proceni mineralnih resursa na ležištu Čukaru Peki.
Svi podaci o potencijalu novog nalazišta u Boru bili su poznati, u realnom vremenu, državnom i političkom vrhu Srbije. O tome posebno svedoči i izlaganje ministra rudarstva Aleksandra Antića na sedmoj sednici drugog redovnog zasedanja Skupštine Srbije 1. decembra 2015. godine povodom predloga Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima. Antić je tom prilikom rekao: „Moram da istaknem da smo po pitanju zakona imali konsultacije i određene predloge i sugestije i od najvećih svetskih kompanija, poput kompanija Friport Mekmoran, zatim kompanije Rakita Eksploration… Proteklih nedelja i meseci bili ste u situaciji da vidite i čujete da Srbija zaista ima ozbiljne potencijale. Pre svega, u Borskom basenu imamo istraživanja koja rade privatne renomirane kompanije, a među kojima je i Rakita Eksploration, čiji je vlasnik kompanija Friport Mekmoran. Oni na lokaciji Čukaru Peki rade značajno istraživanje čiji rezultati daju veliko ohrabrenje da ćemo imati novo eksploataciono polje koje će biti svetske klase, sa visokim stepenom bakra i zlata, čija eksploatacija može u narednim desetinama godina u velikoj meri da promeni život i privrednu strukturu u Srbiji. Ponavljam, svi dosadašnji pokazatelji govore da je reč o nalazištu svetske klase, koje će nas dovesti u narednih nekoliko godina do otvaranja novog rudnika“.
U martu 2016. godine Rezervoar Minerals objavljuje i Preliminarnu ekonomsku analizu koju je napravila nezavisna rudarska i geološka kompanija SRK Konsalting iz Velike Britanije. Prema toj studiji Čukaru Peki je potencijalno jedno od najvećih svetskih nalazišta bakra i zlata, u čijoj se Gornjoj zoni može otkopati 35 miliona tona rude s 2,9 odsto bakra i 1,9 odsto zlata po toni (oko 900.000 tona bakra i 70 tona zlata), a Donja zona neuporedivo je bogatija.
Posle takvih preliminarnih nalaza rasplamsava se interesovanje među svetskim kompanijama za Čukaru Peki. Firma Rezervoar Minerals objavila je 2. maja 2016. godine da je iskoristila pravo preče kupovine i za 135 miliona dolara otkupila od Friporta deo vlasništva. Tako je stekla 55 odsto udela u Gornjoj zoni projekta Timok na ležištu bakra i zlata Čukaru Peki i povećala interes u Donjoj zoni. I već spominjana kompanija Lundin bila je zainteresovana da za čak 262,5 miliona dolara otkupi deo Friporta, ali je pravo preče kupovine (po ugovoru) imala Reservoar Minerals.
A onda u julu 2016. kompanija Nevsun kupuje Rezervoar Minerals za pola milijarde američkih dolara, automatski postaje vlasnik firme Rakita u Srbiji i projekta „Timok“ u okviru kojeg je otkriveno jedno od najveći svetskih nalazišta (Čukaru Peki) za koje se preliminarno tvrdi da ima rezerve 14 miliona tona bakra i blizu 300 tona zlata. O kolikim se količinama radi, ako se pokaže da su tačne, najbolje se vidi stavljanjem u odnos s podatkom da je u proteklih 110 godina postojanja RTB Bor proizvedeno oko 3,5 miliona tona bakra i oko 160 tona zlata. To je taj Nevsunov „zlatni“ biznis koji su Kinezi „iskopali“ pregovarajući sa rukovodstvom Srbije o kupovini RTB Bor i za koga su „iz cuga“ digli cenu akcije za četvrtinu (otprilike ista suma novca koju nude za kupovinu 63 odsto vlasništva RTB Bor) i pobedili Lundin.
Da li je Srbija u trenutku kad je Nevsun kupio Rezervoar Minerals mogla na bilo koji način da reaguje kao davalac prava istraživanja na projektu „Timok“? Odgovor na to pitanje krije se u Ugovoru koji je (ako je) Srbija sklopila 2010. godine s konzorcijumom Rezervoar Minerals-Friport Mekmoran. Nepoznato je, na primer, da li je Srbija kao davalac istražnih prava ograničila i pod kojim uslovima je omogućila preprodaju prava istraživanja. Da li je Srbija, kao sve ove svetske kompanije umešane u borski projekat, angažovala i konsultovala finansijske i pravne savetnike? Inače, isto pitanje o savetnicima važi i za ulazak kompanije Ziđin u RTB Bor – bilo bi veoma korisno ako bi resorni ministar Antić objavio ko su bili finansijski konsultanti za dokapitalizaciju Bora, a ko su advokati koji rade na Ugovoru o dokapitalizaciji.
Na puškomet od poslovnog sedišta kompanije RTB Bor istraživačke kompanije otkrile su „zlatnu žicu“ koja bi mogla da promeni privredni život Srbije. U trenutku dok među velikim globalnim igračima umešanim u sudbinu borskog bogatstva traje razmeštanje karata visoke vrednosti, u Srbiji se o RTB Boru govori kao privrednoj lešini bez budućnosti koju što pre treba prodati i skinuti s vrata srpskih poreskih obveznika jer je pravila i samo će praviti gubitke. Umesto da angažuje konsultante ugleda Mekinzija ili Boston konsaltinga koji bi ispisali novu istoriju bakarnog biznisa (a ne spasavanje preduzeća RTB Bor) pa onda bira s kojim će svetskim rudarskim liderom realizovati novu strategiju, rukovodstvo Srbije krenulo je u svet „grlom u jagode“ da moljaka prijatelje da spasu građane Srbije, kupe taj i takav dronjav RTB Bor i učine Srbiji najveću moguću uslugu. Prijatelji su traženi na raznim stranama sveta – u Rusiji, Turskoj… i najzad pronađeni u Kini.
A Kinezi su, za razliku od rukovodstva Srbije koje je bilo „slepo kod očiju“, očas posla izračunali da će novi rudnik Čukaru Peki (kad se otvori a taj dan nije daleko) generisati nekoliko puta veću vrednost postojećih postrojenja i rudnika RTB Bor. Nije bilo teško sabrati da će novo nalazište i stara kompanija stvoriti neverovatnu sinergiju i preokrenuti poslovanje RTB Bor. Kako izgleda ta sinergija plastično je pre neki dan objasnio srpski ministar Antić: kompanija Ziđin se kao strateški partner obavezuje da do treće godine obezbedi punu iskorišćenost kapaciteta Topionice od 80.000 tona godišnje (trenutna je 43.000 tona), a da do šeste godine proizvodnja Topionice bude između 120.000 i 150.000 tona.
Uostalom na tu temu je sasvim jasno i otvoreno govorio Čen Đinghe, predsednik kompanije Ziđin, prilikom objave vesti o kupovini Nevsuna: „To je izuzetna rudarska kompanija sa čvrstim fokusom na sigurne, efikasne i održive rudarske prakse. Kao novi vlasnik Nevsuna zadržaćemo taj fokus i radujemo se radu sa zainteresovanim stranama u Srbiji i Eritreji i unapređenju ovih rudarskih i razvojnih resursa. U Srbiji na projektu Čukaru Peki nameravamo da brzo razvijamo Gornju zonu i u njoj otpočnemo proizvodnju i da nastavimo da unapređujemo i definišemo prvoklasne potencijale Donje zone“.
Još jedna tema vezana za kinesku akviziciju Nevsuna može biti intrigantna. Ako je Klif Dejvis, predsednik kompanije Nevsun, 19. jula 2016, izjavio (za Večernje novosti) da je za 500 miliona američkih dolara kupio kompaniju Rezervoar minerals (pa time i srpski projekat „Timok“) a sada prodaje Nevsun kineskoj kompaniji Ziđin za 1,4 milijardu američkih dolara (sa sve srpskim biznisom) pitanje je da li i gde treba da plati porez na kapitalnu dobit (900 miliona dolara)? Verovatno u Kanadi, ali možda je legitimno i pitanje „gde sam tu ja“, odnosno Srbija?
A možda Srbija i ne zaslužuje ništa više sem „mrvice“ od 350 miliona dolara koje je dobila od Kineza za 63 odsto RTB Bora. Ako se rukovodstvo Srbije pravilo da ne vidi (ili nije videlo!!!) sinergetski potencijal Bora i nije uspelo da prepozna šta se valja „ispod brda“ Čukaru Peki, onda su nas prijatelji Kinezi s pravom preveslali „žedne preko vode“ i ponašali se u ovom poslu kao da je Srbija njihova kolonija. Ako srpski političari nisu znali ili nisu mogli da pretpostave da u rukama drže „zlatnu žicu“, onda su bar mogli da angažuju svetski priznate konsultante da ih savetuju šta i kako da rade. Zašto nisu?
Nije suština samo u tome, kako vlast želi da prikaže, da će Srbija imati koristi jer će joj novi RTB Bor, s većinskim kineskim vlasnikom, uplaćivati u budžet dividende i rudnu rentu. Verovatno, ni to nije malo. Međutim, mnogo veći efekat od ovog posla i značajniji uticaj u globalnim razmerama Srbija bi imala da su njeni zvaničnici u pregovorima oko sudbine RTB Bor znali (ili želeli) da sagledaju širu sliku i insistiraju, na primer, da država sačuva veći (od 37 odsto) deo vlasništva u borskom kombinatu. Recimo, 49 ili čak 51 odsto. S obzirom da su Kinezi tačno znali šta mi imamo u „našoj kući“, nije isključeno da bi sagledavajući objedinjeni potencijal Bora pristali, recimo posle upornih molbi srpskog predsednika, i na manji procenat vlasništva u RTB Bor. Srbija je u pregovorima s Kinezima imala „keca u rukavu“ i nije ga iskoristila a mogla je da se ponaša kao Nevsun u pregovorima o prodaji s Lundinom kome je rečeno: „Malo nudite za nešto što mnogo vredi“.
Kad se sagleda globalna igra oko srpskog bakra i način rešavanja sudbine RTB Bor teško je poverovati da srpska strana (ma ko u njoj bio) nije znala o kakvom strateškom potencijalu pregovara s Kinezima. Ako nije znala onda su predstavnici Srbije u pregovorima bili nekompetentni, nesposobni i nestručni. Jednom rečju, nedorasli velikom izazovu. Ali, ako su srpska strana znala (a morala je znati), onda je logično pitanje zašto je naš tim ovako traljavo gubitnički odigrao
