У Кини рецимо, из села не можеш да се досеилш у град. Прво идеш у неко мало веће место. И ваљда још једном, у опет неко веће.
Са друге стране, имају јак кодекс, полицију и чуваре реда, тако да то о чему ти причаш не да није немогуће да се деси, већ ако се и деси, изгредник ће бити санкционисан.
Прво, ми имам крајње лоше осмишљену причу по градовима о томе, шта је чије, па тако, станари су и власници степеништа, лифтова па и фасада. Држава је хтела на тај начин да скине са себе терет одржавања поменутих површина, али и заштиту, па је све остављено станарима да се договоре. Опет покушај државе је са овим принудним управницима, али и то је мрка капа, баш због нејасних граница ко за шта одговара. Заједничка имовина не може да буде добро управљана.
Друго, грађански закони, јавни ред и мир, брзина обраде случајева (ово је за судију за прекршаје) је код нас опет на јако ниском нивоу. КОмунална полиција док дође, мора да ухвати деликвента на делу, видео снимак није доказ и тако даље. Све побројано захтева дубоку ревизију законског система, а не расељавање људи.
Ја знам много случајева када је деликвент рођен у одређеном месту и опет је неадекватан. Шта са њим радити?