@mihajloboric87
Sada ne mogu da kopam tvoje postove, pisao si kako će studenti izgubiti godinu, i neće doći do potrebnih znanja.
Moram da te demantujem iz svog ličnog životnog i studentskog iskustva, da prošuštanjem ove i ovakve nastave mladi ljudi malo ne gube, jer srpski školski sistem ih ne sprema ni za struku ni za život (sem po nekih izuzetaka).
Godina 2006. otvaraju se internet forumi. Srpski i hrvatski železničari sa na istima isprozivaju, izvinjavaju, a zatim postaju najbolji drugovi, koji su se stalno posećivali.
Godina 2007. početkom godine već se uživo upoznajem sa nekoliko studenata i par profesora Fakulteta prometnih znanosti (Saobraćajni fakultet u Zagrebu). Krajem te godine, sa par studenata u Beogradu obilazimo fabriku Gredelj, i ZET (GSP Zagreb). Oni su nam čak vrlo radi, zato što smo jako motivisani i zainteresovani za njihov rad i profesiju. U Zagrebu me na kratku prima i dekan van vremena prijema studenata, i od njega saznajem da je postojala inicijativa za saradnju koju su srpske kolege odbijale. Preko studenata iz Zagreba saznajem da se tamo održava EATS, (European Assotiation of Transport Students) seminar. Ja ih optužujem da nas nisu pozvali, a oni naglašavaju da se na naš poziv niko nije odazvao. Kada se vraćam:
- Dekan rođenog fakulteta nije hteo da me primi.
- Saznajem da je našem Savezu studenata stigao poziv za međunarodnu saradnju, ali da su ga bacili u smeće. Njihov odgovor je bio: "Šta mi ima da sarađujemo sa Ustašama" (pogrdan naziv za 1 od 10 državotvornih naroda koji sarađuju u okviru asocijacije studenata saobraćaja EATS).
Godina 2008. na početku godine skupljam drugove da napravimo novo studentsko udruženje za međunarodnu saradnju. Tu se prvi put susrećemo sa nekom vrstom organizacije, i pravimo gomilu početničkih grešaka pipajući u mraku.
Novembar 2008 moj odlazak na studentsku konferenciju u Rusiju i otkrovenje istine: Univerzitet u Beogradu je u kamenom dobu, i bavi se pre svega filozofijom u pežorativnom smislu. I to u odnosu na drugorazredni univerzitet za ruske standarde. Vrlo, vrlo detaljno bi trebalo da opišem, u podvučenom je suština. Maltene svi srpski profesori su sa moje strane izgubili autoritet. Još tada sam imao stav da pola profesora treba zabraniti ulazak na fakultet.
-
U Hrvatskoj i Rusiji je moguć otvoreni razgovor sa upravom fakulteta, u Srbiji ne.
- U Hrvatskoj i Rusiji postoje uslovi za ozbiljan legalan i organizovan ulazak studenata u preduzeća koja se tiču njihove struke, u Srbiji ne postoji.
Godina 2009. dok je do kraja 2008. bilo koliko hoćeš posla za studente na gradilištima i preko zadruga, odjednom mnogo toga staje u ekonomskom smislu. Ali, stekavši određeni dodir sa stvarnošću počinjem da učim ruski jezik u Ruskom domu. Tada shvatam koliko je sistem učenja jezika u Srbiji primitivan i promašen. Ali sve u svemu, gubitak autoriteta profesora je uticao da 3 godine razvučem apsolventski staž.
Godina 2012. sekta rešava da uništi Četvrtu armiju, za koju sam završio namensko školovanje. Sekta za Četvrtu armiju koristi izraz "narkomani, pacovi i zmije". Pokušavam preko raznih Sajmova ispušavanja, Infostudpuša, da dođem do posla koji ima ikakve veze sa mojom strukom.
Godina 2014. početak, sa akademicima dr. Slobodan Otović i dr. Risto Perović ulazimo u istraživanja vezano za obnovu pruge Beograd - Obrenovac. Ali između toga i radim i pokušavam bezuspešno da dođem do nekog pismenijeg posla. Vrlo važan kriterijum ocenjivanja profesora, koji mi je dr.Otović dao:
loš profesor uči studente teoriju, a sam radi projekte. Osrednji profesor uključuje studente u projekte. Dobar profesor daje studentima projekte. Po tom kriterijumu, u Srbiji dobrih profesora maltene uopšte ili uopšte nema.
Godina 2016. početak, sastajem se sa tadašnjim direktorom CIP-a Milutin Ignjatovićem. To je bio hladan tuš: "Pruge Beograd - Obrenovac neće biti ne dok sam ja živ nego dok si ti živ".
Vrlo važan detalj sa tog sastanka:
"To što se rekao da je Srbija Kameno doba, ako tako govoriš, ma i ako ne govoriš, a tako misliš, nikad u Srbiji posao nećeš imati".
Tada sam se upoznao sa Mansurbekom Sultanovim, direktorom Ruskih Železnica za Srbiju. Tu sam pokušao da uđem, ali bezuspešno. Spremam se da postanem gastarbajter.
Godina 2017. gastarbajter u Holandiji, gde od fizikalca napredujem do kontrolora kurira. Napredovao bih i dalje, ali Korona Psihoza je prekinula moje interno obrazovanje. I selim se u Belorusiju iz ličnih razloga.
Godina 2021. živim u Belorusiji, i sa iskustvom Srbije i Holandije ni ne razmatram da preko mene porodica iskoristi legalne šanse da istu napusti. Oni koji čitaju često moje postove, znaju koliko sam zadovoljan u Belorusiji. U Belorusiji sa početnom pozicijom nedostatka iskustva u međunarodnom transportu postajem menadžer u međunarodnom transportu, sa solidnom platom i društvenim statusom. Zapravo, prvi put u životu osećam šta je to srednja klasa, a koja je u Belorusiji po brojnosti dominantna.
Vrlo važan zaključak, ako sam posle desetodnevne studentske posete ozloglašene Rusije zaključio da pola profesora treba izbaciti sa fakulteta koji sam završio, nakon 4 godine rada u saobraćajno struci u Belorusiji smatram da 80% profesora treba izbaciti sa fakulteta koji sam završio.
Mislim da samo medicina i programiranje u Srbiji imaju neku ozbiljniju praksu, pa zahvaljujući tome i prave bar nekakve stvarno stručnjake. Možda još par izuzetaka. Ostalo, parada gordih dr.kre*ena i naučna filozofija uglavnom.
Odnosno, zabranom ulaska profesorima studenti slučajno ili namerno, ali rade pravu stvar. Ako im ne slome kičmu, oni će za 10 i više godina biti oslonac nekog mnogo zdravijeg poretka.
-ća! 
