Хероји са Кошара имају булевар, а умиру под шутом
Никола Јоксимовић
Држава се херојима са Кошара није одужила на прави начин и они су принуђени да раде послове који не одговарају њиховој стручној спреми, каже командант одбране Кошара пуковник Љубинко Ђурковић, коментаришући трагичну погибију једног од његових војника.
Трагична судбина Небојше Туровића, радника који је погинуо на градилишту луксузног комплекса који би требало да никне на месту где се донедавно налазила зграда америчке амбасаде у Србији, покренула је низ питања — како може било ко да ради на градилишту на црно, колико су грађевински радници обезбеђени на раду, где је била инспекција пре него што се несрећа десила…
Вест да је Туровић током агресије НАТО-а на СРЈ био и један од бранилаца Кошара, наводи да се запитамо о статусу српских ратних ветерана.
Како преносе медији, Туровић је дипломирани економиста из Краљева и потиче из угледне породице интелектуалаца. Када је фирма у којој је радио пропала, он се са својим братом преселио у Београд, где је радио грађевинске послове.
Хероји са Кошара и породице погинулих, према речима њиховог команданта из ратних дана, пуковника Љубинка Ђурковића, нису после рата добили коректну здравствену и материјалну заштиту.
Они су без икаквих могућности да им хероизам који су показали у одбрани отаџбине, отаџбина сада на један коректан начин и врати. Тако да су принуђени да раде послове неадекватне њиховој стручној спреми. Оно што треба да схватимо је да су ти људи, због претрпљених стресова у 67 дана, колико су водили грчевите борбе, одбијали свакодневне јурише и били подвргнути авијацијским бомбама које су биле немилосрдне, изгубили психофизичку кондицију која би им омогућавала да раде нормално, као сви други грађани“, каже Ђурковић.
Хероји са Кошара, који имају и булевар у Београду, деле судбину свих ратних ветерана из ратова деведесетих. Многи ветерани имали су проблема са уписом ратног стажа у радне књижице, а ветерани из Ваљева још штрајкују због тога.
Србија се, нажалост никада, осим у периоду после Другог светског рата није на прави начин одужила онима који су је бранили. Сви се из школских лектира сећамо приповетке Лазе Лазаревића „Све ће то народ позлатити“, о инвалиду из српско-турског рата, који је принуђен да проси да би преживео.
Исто тако потресно звучи и указ краља Александра, којим се ратним инвалидима дозвољава да просе у црквеним портама. Касније су власти краљевине Југославије омогућиле ратним инвалидима да отварају киоске у градовима под повољнијим условима.
Туровић, међутим, није био инвалид, био је радно способан, али ипак је, сигурни смо, трпео трауме због онога што је преживео. Треба ли томе додати и трауму због односа његове државе према њему?
