Prozivaste me, ali neko je i odgovorio već. Pisao sam o tome pre koju godinu.
ZIU je pred kraj devedesetih pretrpeo neke izmene. Decenije eksploatacije i hiljade primeraka pokazali su slaba mesta. Kasnije su i remontovane dobijale iste izmene jer su se pokazale kao korisne
Otklonjen je čest izvor zastoja pa i požara: sanduk otpornika bio je iza prednje osovine. Međutim, nalazio se u metalnom sanduku sa prinudnim hlađenjem ventilatora. Njega je, zajedno sa alternatorom, i servo uređajem pkontrole pogona, pokretao tzv. pomoćni motor (to je onaj zvuk koji se čuo i kad trolejbus stoji i uključivao se prvim od ona tri prekidača sa leve strane). To je bio i način grejanja putničkog prostora. Iza prednjeg desnog točka odozdo, nalazila se klapna koja je topli vazduh iz sanduka otpornika usmeravala napolje ili u salon. Često bi klapna, izložena vodi, blatu i soli, trulila ili bi se zaglavila, pa trolejbus grejao i kad ne treba u salonu.
Ako bi došlo do požara na otpornicima, gašenje je bilo nemoguće i požar bi se dalje, preko poda širio na celo vozilo.
Zato su digli otpornike na krov, obezbedili im hlađenje strujanjem vazduha, ukinuli alternator ugradnjom pretvarača visok napona, a servo kontroler rešili elektromehanički, što mi nije najjasnije (to je smanjilo struju na relejima pa su manje klepetali).
Time je eliminisana potreba za visokonaponskim pomoćnim motorom kao i buka koju je stvarao.
Grejanje salona umesto sekundarnog uduvavanja toplog vazduha, zamenjeno je visokonaponskim grejačima sa niskonaponskim ventilatorima (kaloriferi) kakvi su dotle bili u vozačevoj kabini samo.
Time je ziu postao tiši, udobniji, nestao je povremeni neprijatni miris otpornika... a nada sve, pouzdaniji.
Ostao je visokog poda jer je visinu prvenstveno zahtevao vučni motor koji je kod snažnijih verzija imao prečnik od blizu metar, osovina stare konstrukcije i što bi sve te prepravke izazivale potrebu za pravljenjem praktično novog vozila.
Posledično, pojavila se još jedna prednost tih izmena: eliminisanjem alternatora, hidraulična servo pumpa volana radila je stabilnije, jer je pretvarač bio manje osetljiv na opterećenje, duže su trajali akumulatori i sama servo pumpa i njen motor.
Beogradu je taman u to vreme, po izlasku iz sankcija za vreme kojih je trolejbuski sistem izneo prevoz u Bg, trebala jedna dobra nabavka ovih inoviranih, od bar pedesetak. (Kasnije su kupovani oni na koje su već bili navikli). Rad u onim uslovima doneo je niz požara (zatekao sam krajem 1994.) desetak kostura na platou iznad menze koji su kasnije reanimirani i remontovani.
Tada je propuštena i prilika da se mreža širi i periferno povezuje po planovima koji su tada već odavno postojali.
I zato smo tu gde jesmo sada, između ostalih razloga.