To je verovatno klasična šasija sa drvenom karoserijom. Pa njima je to neka tradicija, kao i Milanu i Lisabonu njihovi tramvaji. Ameri prave sve živo, imaju specijalizovane radionice za sve tipove vozila, više su zaluđeni i od Evropljana. A i ti tramvaji su njihovih ruku delo sigurno, kao i oni tramvaji pokretani kablovima u San Francisku. Mi to nikada nismo praktikovali, kao i ni 95% ostatka sveta. Nemamo tradiciju te vrste. London i Berlin imaju tradiciju dabldeker autobusa, kao i Hong Kong dabldeker tramvaja. No, dva pre pomenuta grada menjaju svoja vozila novim i modernijim redovno, dok Hong Kong moguće da konstantno reparira stare tramvaje, ili su rađeni novi kao u retro fazonu. Poenta je da ne možemo biti svi isti. Mi to prosto nismo nikada radili, nemamo svoju proizvodnju tramvaja, nemamo radionice za održavanje takvih vozila, nemamo ni tu tradiciju, a ni tehničku kulturu. Poljaci i Česi čuvaju stara vozila samo tako, al svoje gradove ipak opremaju redovno novim vozilima, a stara im služe za paradu, što je po meni najbolji odnos prema tehničkom nasleđu, a sa druge strane imaju moderna vozila za svaki dan, koja ipak imaju brdo prednosti za svakodnevnu eksploataciju u odnosu na starudiju. Beograd ne može da gura tradiciju koju prosto nema. Lisabon svoje stare male tramvaje, koji im klaparaju po strmim ulicama gura i kao veliku turističku atrakciju. To jednostavno nije za nas, niti naš fah. Mi treba da obnavljamo vozni park redovno, a da od starih tramavaja sačuvamo po neki primerak i to je to. Vozila javnog prevoza u Srbiji uopšte, nemaju ni približno status nekog ne znam kako bitnog istorijskog nasleđa, kao po nekim drugim zemljama Evrope. Malo koga to ovde interesuje. Mi ovde na forumu smo teška manjina. To se jasno vidi i po starim automobilima. Poljaci sačuvaše brdo Polskih Fijata, a mi većinu Zastavi 750 izvezemo van i to po dobrim cenama. Jugića je sve manje, iako je obeležio jedno poveliko vremensko razdoblje kod nas. Nemamo toliko ljudi koje to interesuje i to je to.
