Jednostavno je - tzv. umereni i hard desničari su uglavnom većinski beli, sredovečni, strejt muškarci, pa zatim u nekom jakom procentu iste takve žene, i neki minimalan broj zavedenih tokenizovanih pripadnika drugih grupacija samo da bi mogli da kažu "imam druga crnca, nisam rasista" i slične floskule. Centar statusa kvo i moći.
S druge strane smo svi mi - ne-beli, ne-strejt, mladi, stari, invalidi, žene, presek bilo kog od tih skupova, koji smo izazov istoj toj moći sa hiljadu identičnih lica. Levo od centra se može videti mnogo više diverziteta i zato je i mnogo i neslaganja, dok desničari lako mogu da se ujedine, pa čak i transnacionalno iako su svi po pravilu lokalno fašisti.
Ključni problem je u sledećem - nije svaki strejt beli muškarac podjednako moćan kao ovi sa puno kapitala, a misli da ga ovakav poredak odmah po pravilu gura u to da će imati odličan posao, tonu para i ženu na koju samo pokaže prstom. I onda nastanu frustracije, naravno okrenute ne ka kapitalu, nego baš tim ljudima "ispod njega" koji su NJEMU uzeli nešto što njemu MORA da pripada. A kad se agresija okrene u pravom smeru, neko upuca Charlie Kirka koji laže pola života kako su ubici trandže i crnci uzele posao.
)
