Tri teme istaknute u ovom članku — promene u prirodi evropskog političkog života, integracija društvenih elita i promene u klasnim savezima — ne pružaju potpuno objašnjenje fenomena posleratne demokratije. Drugi faktori pomenuti ranije, kao što su uticaj Hladnog rata i, naravno, ogroman stabilizujući efekat koji je pružio posleratni ekonomski rast, ostaće neophodni elementi svakog adekvatnog odgovora. Ali one pokazuju da istoričari, nastojeći da se pozabave ovim problemom, moraju da idu dalje od političkih okolnosti neposredne posleratne ere. Problemi kontinuiteta i promena u ovom kontekstu, kao i u mnogim drugim, deluju donekle suvišno. Naravno, nije bilo „nulte godine“ u Evropi nakon pada nacizma, a režimi koji su se pojavili bili su istovremeno razvoj i raskid sa nasleđem prošlosti.
Pre svega, oni su bili kulminacija višeslojnog procesa promena koji je od 1920-ih transformisao strukture evropskog masovnog društva i politike, koje su se same razvijale tokom prethodnog veka. U nekim državama, od kojih su Nemačka i Italija naravno najdramatičniji primeri, ta promena se dogodila putem niza traumatičnih prekida. Na drugim mestima, kao u Holandiji ili Britaniji, proces promena je bio toliko postepen da je bio gotovo nevidljiv. Međutim, svuda je politički sistem koji se pojavio posle 1945. godine bio onaj koji je počivao na suštinski drugačijim osnovama od parlamentarnih režima iz prošlosti.
Stepen političke stabilnosti postignut posle rata može se, naravno, lako preuveličati. Ovaj članak je namerno izbegao bilo kakvu analizu političke krize koja je uništila Francusku Četvrtu republiku, kao i trajnog raskola unutar evropske politike izazvanog prisilnom marginalizacijom komunističkih partija. Ovo ne znači poricanje važnosti takvih aspekata posleratne istorije, ali oni ostaju izuzeci od načina na koji je Zapadna Evropa ostala tvrdoglavo vezana za centristički i parlamentarni kurs. Druge opcije dostupne posle 1945. godine, poput lične vladavine De Gola ili Narodnog fronta levih snaga, brzo su pale u zaborav. U tom smislu, čini se da je postojala dublja podudarnost između politike Evrope i njenog društveno-ekonomskog karaktera nego što se objašnjava kratkoročnim okolnostima neposredne posleratne ere. Čini se da je Evropa dobila režime koje je zaslužila i koji su joj u nekom stvarnom smislu možda bili potrebni.
Realnosti koje su bile temelj uspeha posleratnih režima nisu se, naravno, pokazale nepromenljivim. Mnogi, ako ne i svi faktori istaknuti u ovom članku, izbledeli su do kraja pedesetih godina 20. veka, otvarajući put prvobitno predsedničkom sistemu rane Pete republike u Francuskoj, a potom i širim društvenim i političkim previranjima krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina 20. veka. Ovi događaji dali su novu energiju snagama levice i desnice, koje su bile marginalizovane posle Drugog svetskog rata, a takođe su izazvali široke kritike ograničenja posleratne demokratije. Njen kompromisni i centristički karakter, njena izrazito rodna priroda i, pre svega, nedostatak kulture aktivnog građanstva bili su izloženi glasnim, pa čak i nasilnim kritikama. Takvi napadi su, naravno, često bili previše opravdani i, iako su se njihove praktične posledice često pokazale oskudnim, oni služe kao upozorenje protiv bilo kakvog teleološkog tumačenja istorije demokratije u Evropi dvadesetog veka. Demokratija nije napredovala kao jedinstveni model ka savršenstvu, već je poprimila niz uzastopnih oblika, od kojih se nijedan ne može smatrati ničim drugim osim proizvodom svog doba.
Martin Conway: Democracy in Postwar Western Europe: The Triumph of a Political Model
