Ambassador
Advanced
Naravno, mislim da je besmisleno govoriti o Cvijićevim tipovima stanovništva Balkana, ali moraš se uzeti u obzir da postoje različiti migracijski kodovi koji dominiraju u drugim geografskim regijama, na primer - u Americi, kao što znaš, je normalo često menjanje mesta stanovanja, dok je kod nas čudno ako neko promeni dva ili tri stana u istom gradu. To je svakako određeno jednim kulturološkim modelom - koji dominira u određenom društvu, ili među određenom grupom stanovništva - to ne znači da svi građani Amerike promene 7 gradova u kojima žive u toku života, odnosno kao što kažeš da geografsko poreklo vuče univerzalne kulturne odrednice.
Svođenje uzroka migracija na čisto deklarativne (push ili pull) razloge seljenja u drugi grad ili državu je takođe preusko, jer se ipak mora uzeti širi spektar faktora koji utiču na tu odluku i nipošto se ne može pretpostaviti da ljudi reaguju u potpunosti racionalno. Na primer, nečija odluka da dođe da studira u Beograd može vrlo lako biti uslovljenja roditeljskim vaspitanjem, koje je moglo da utiče pozitivno na tu odluku (a "suludi" razlozi roditelja mogu ići od prestiža u lokalnoj zajednici, preko rivaliteta sa komšijama ili rodbinom, do ko zna čega), ili, što je isto često, negativno, odnosno to je siguran način društveno prihvaćenog odlaska od kuće, koji je u Srbiji gotovo nemoguć. Odnosno, može beograd nekome da bude i kulturno i ekonomski primamljiv, međutim svakako će postojati i određeni kulturološki razlozi koji će uticati na to da se neko preseli u Beograd ili negde drugo.
Druga stvar, koja nipošto ne sme da se zaboravi, a vrlo je razvijena na prostoru bivše Jugoslavije, je kultura gasterbajterstva, koja podrazumeva odlazak u inostranstvo, rad, i (periodičan ili stalni) povratak u rodni kraj u kojem konstantno dominira prekomerna upadljiva potrošnja. Teško bi se moglo reći da ne postoji društveni pritisak na pojedinca da se priključi jednom takvom kulturološkom obrascu, ili u krajnjem slučaju neko ko je odgajan u takvom kulturnom obrascu vlo lako može da ga nastavi (naravno, ne obavezno - i najčešće neće u drugoj generaciji gde će se truditi da u potpunosti prihvati kulturu zemlje u koju je emigrirao, već u trećoj se vratiti takvom obrascu, doduše verovatno u nekoj meri izmenjenom).
Ono što govori u prilog potrebi da se prida veći značaj nekim kulturološkim modelima koji postoje u čitavoj Srbiji, ako nam je cilj rešavanje problema nejednakog "razvoja" (kao što ti kažeš), je, između ostalog:
1. u istočnoj i južnoj Srbiji se zapošljavaju nadaničari iz Bugarske i Rumunije (dakle EU), jer ne postoji dovoljan broj onih koji su zainteresovani da, npr., beru maline, kupine itd.;
2. niko ne želi da radi u gradskoj čistoći (u Beogradu, a verovato je takva situacija i u drugim gradovima i mestima);
3. svaki poljoprivrednik mora da ima svoj traktor (a mnogi i po nekoliko), bez obzira što ima pola hektara (odnosno uposlen je u vrh glave mesec dana u. toku godine), i što bi se svima više isplatilo ako bi sa 10 komšija kupio jedan traktor koji bi imao mnogostruku veću iskorišćenost.
Svođenje uzroka migracija na čisto deklarativne (push ili pull) razloge seljenja u drugi grad ili državu je takođe preusko, jer se ipak mora uzeti širi spektar faktora koji utiču na tu odluku i nipošto se ne može pretpostaviti da ljudi reaguju u potpunosti racionalno. Na primer, nečija odluka da dođe da studira u Beograd može vrlo lako biti uslovljenja roditeljskim vaspitanjem, koje je moglo da utiče pozitivno na tu odluku (a "suludi" razlozi roditelja mogu ići od prestiža u lokalnoj zajednici, preko rivaliteta sa komšijama ili rodbinom, do ko zna čega), ili, što je isto često, negativno, odnosno to je siguran način društveno prihvaćenog odlaska od kuće, koji je u Srbiji gotovo nemoguć. Odnosno, može beograd nekome da bude i kulturno i ekonomski primamljiv, međutim svakako će postojati i određeni kulturološki razlozi koji će uticati na to da se neko preseli u Beograd ili negde drugo.
Druga stvar, koja nipošto ne sme da se zaboravi, a vrlo je razvijena na prostoru bivše Jugoslavije, je kultura gasterbajterstva, koja podrazumeva odlazak u inostranstvo, rad, i (periodičan ili stalni) povratak u rodni kraj u kojem konstantno dominira prekomerna upadljiva potrošnja. Teško bi se moglo reći da ne postoji društveni pritisak na pojedinca da se priključi jednom takvom kulturološkom obrascu, ili u krajnjem slučaju neko ko je odgajan u takvom kulturnom obrascu vlo lako može da ga nastavi (naravno, ne obavezno - i najčešće neće u drugoj generaciji gde će se truditi da u potpunosti prihvati kulturu zemlje u koju je emigrirao, već u trećoj se vratiti takvom obrascu, doduše verovatno u nekoj meri izmenjenom).
Ono što govori u prilog potrebi da se prida veći značaj nekim kulturološkim modelima koji postoje u čitavoj Srbiji, ako nam je cilj rešavanje problema nejednakog "razvoja" (kao što ti kažeš), je, između ostalog:
1. u istočnoj i južnoj Srbiji se zapošljavaju nadaničari iz Bugarske i Rumunije (dakle EU), jer ne postoji dovoljan broj onih koji su zainteresovani da, npr., beru maline, kupine itd.;
2. niko ne želi da radi u gradskoj čistoći (u Beogradu, a verovato je takva situacija i u drugim gradovima i mestima);
3. svaki poljoprivrednik mora da ima svoj traktor (a mnogi i po nekoliko), bez obzira što ima pola hektara (odnosno uposlen je u vrh glave mesec dana u. toku godine), i što bi se svima više isplatilo ako bi sa 10 komšija kupio jedan traktor koji bi imao mnogostruku veću iskorišćenost.
