JEDAN OSVRT NA SARUMANA IZ SAVAMALE
Pored svih gluposti i užasa kojima smo okruženi u jeku pandemije, vest o postavljanju spomenika Stefanu Nemanji mi je iskočila kao čupavac iz kutije. Ja sam se već bio i pomirio sa tim da će render predstaviti vatromet kiča i neukusa, ali nisam bio pripremljen za ovaj stepen grozote.
Pre jedno godinu dana sam obećao sebi da ću da se povučem, da dignem ruke i odem iz zemlje - i da ne želim da svoju energiju zaludno rasipam na propale projekte i jalove diskusije. I pored tog obećanja sebi, shvatio sam da jednostavno ne mogu da ćutim dokle god dišem vazduh u Srbiji - pod maskom i na distanci od barem dva metra.
Odakle krenuti? Koju posluku porati? Već su se oglasile kolege iz branše istoričara umetnosti, ali mi stalno fali neka agresivnija argumentacija. Irina Subotić je rekla da je spomenik ispražnjen, da ne pripada nigde, ali nisam siguran da li se slažem sa takvom valorizacijom. Meni on ne deluje ispražnjeno, već naprotiv, preopterećeno vizuelnim informacijama. Poruka jednog likovnog dela, bez obzira da li je reč o figuraciji ili apstrakciji, treba da bude jasna iz prve, a ne da se dokučuje dugotrajnim gledanjem i kontemplacijom. Čak i najteatralnija dela barokne skulpture imaju jasno definisane siluete. Ovo najviše liči na nabacivanje ideja bez premise, kao da autor nije imao vodilju čemu zapravo teži: te šlem, te Faberžeovo jaje, te svitak... što čak i nema veze sa umetnikom, nego sa samim konkursnim smernicama.
Tako otaljanom konceptu ne bi odgovaralo ni da ga sa Savskog trga presadite na surčinsku ledinu. A megalomanski spomenik u skučenom prostoru može samo da izazove osećaj nelagode. Nije dovoljno to što jede taj trg kao nekakav Žderač svetova - on sam za sebe deluje turobno i preteći, kao da će da skoči sa tog postolja i grakne "Pod mač bato!" To ne asocira toliko na oca nacije, koliko na oca koji svog sina mlati šnalom od kaiša. Onda i ne treba da nas čudi što je takav Nemanja prekršten u - Sarumana.
Da li takav spomenik spada u kič? - Rekao bih da da. Beograd inače ima bogatu tradiciju ružnih ili prosečnih spomenika na neprimerenim mestima. Saruman iz Savamale je u istoj kategoriji kao i levitirajući Patrijarh Pavle na Tašu, Tucovićeva nadgrobna bista na Slaviji, ili nesrećni dildo-obelisk Nesvrstanih u Fruškogorskoj ulici, a iza kog ljudi suše gaće i toče benzin. Pre godinu dana smo bili počašćeni i skulpturom (navodno) Sibinjanin Janka, sa konstrukcijom od metalnih cevi, koja treba da aludira na podnevna zvona u čast pobede nad Turcima. Međutim, realizovana celina nema pobednički prizvuk - izgleda kao da je Janko pokušao da se skloni sa kijameta, pa se sakrio pod to zvono da mu od pljuska ne korodira oklop.
Tako izmešane poruke predstavljaju srž naprednjačke poetike i patetike: nije bitno šta se kaže i na koji način to dopire do ljudi. Jedina relevantna stavka je da to nešto bude vidljivo i, ako je moguće, veliko. The bigger, the better, ili rečnikom SNSa, brže, jače, bolje. Istini za volju, ova vrsta gigantizma je krenula par godina pre ustoličenja SNS, kada je na ulazu u Kragujevac sazidan krst od 50 metara, ali je tek pod naprednjacima to bacilo metastaze na Beograd.
Saruman, u tom smislu, nema mnogo veze sa srpskom vizuelnom tradicijom; on je najsličniji diznilendskim kulisama i kič skulpturama Pola Banjana, džina iz američkog folklora, čije figure krase gradove širom Sjedinjenih Država. Ko je na jesen gledao drugi deo "To" od Stivena Kinga, setiće se scene u kojoj upravo jedna takva statua sa sekirčetom juri malog Ričija Tozijera po parku. Svaka sličnost sa našim Sarumanom je slučajna.
Međutim, koliko god da je taj spomenik stupidno koncipiran, moram da priznam da sam malo više očekivao od ljudi "iz struke". U stvari, jedino je profesor Nenad Makuljević, koji mi je predavao srpsku umetnost 19. veka, izneo suvisle, stručne argumente zašto ovo ne valja. Reakcije naših intelektualaca su najvećim delom ispale podjednako nemušte i nebulozne koliko i sam Saruman; retko ko se i osvrnuo na nedostatke samog spomenika. Primera radi, naš pozorišni reditelj Dejan Mijač je na Novoj S izjavio da "dizanje spomenika nema veze sa kulturom"... Pa šta je kultura ako ne nasleđe i održavanje sećanja jednog naroda? Kada pričamo o kulturi Uskršnjih ostrva ili Lepenskog vira, najčešće i mislimo na njihove kamene idole. Dubravka Stojanović pak kaže da figuracija nije moderna, kao da čitamo odjeke i reagovanja estetičara od pre pola veka.
Podjednako bizaran (ali i krajnje predvidljiv) jeste komentar Radine Vučetić da je ovo urušavanje "kosmopolitskog duha" Beograda. To vam je ono čuveno, "moje selo lepše od Pariza", pošto kosmopolitski karakter Beograda nikada nije dobacio dalje od svetskih lanaca brze hrane. Realno, nije ni mogao, jer je glavna odlika kosmopolitskog grada njegovo etničko šarenilo i prihvatanje mešanja, a ne da li ste u socijalizmu mogli da kupite Koka-Kolu. London sa svojom arapskom četvrti u Vajtčepelu i tri miliona stranih državljana jeste kosmopolitski grad - Beograd po svom sastavu, sa ili bez Sarumana, ne može ni da priđe toj kategoriji. To je narativ prigrabljen u vreme komunizma, kada je Jugoslavija imala bitnu političku poziciju u svetu. Mi tu istu priču možemo da vidimo i danas u režimskim tabloidima - da se u Beogradu gradi kao u najvećim svetskim metropolama, pa i da ćemo uskoro moći da se merimo sa Njujorkom i Moskvom.
To su, u nedostatku boljeg izraza, gluposti. I neverovatno je kakve sve gluposti Srbi "od kulture" daju sebi za pravo da pričaju, uključujući i razočaranog člana žirija, profesora Miodraga Živkovića. Naime, profesor je ruskom umetniku zamerao to što je koristio kompjuterske prikaze, iako je to sasvim legitimna metodologija u 21. veku. Bolje je da se te revizije realizuju na računaru, nego da se unedogled rade sitne intervencije u glini. Razumem pokojnog profesora, on kao stručnjak starog kova možda i nije bio dorastao kompjuterima, ali to ne znači da je čovek bio u pravu. On je prvi kao predstavnik jugoslovenske avangarde - koja je svoje spomenike pravila u armiranom betonu - morao da razume koje sve prednosti pružaju nove tehnologije.
Verovatnije je da mu je jednostavno preselo sve i da nije više želeo da ima posla sa bahatim političkim moćnicima... S tim što ne razumem zašto bi se ijedan kulturni delatnik ili intelektualac hvatao u kolo sa vlašću koja je ponižavala svoje akademske građane. Pristao je da bude u žiriju sa Selakovićem, Vesićem, Folićem, kao čovek iz struke im dao legitimitet, ljutnuo se jer nije bilo po njegovom... Ali to onda nije primer integriteta, nego infantilnosti.
Nažalost, mi u Srbiji imamo najgore od oba sveta: političku elitu sastavljenu od neoliberalnih naprednjačkih skorojevića, i hermetizovanu kulturnu elitu koja radi na "autopilot" režimu - isključenu iz vodećih tokova i nesposobnu da ponudi neku vrednosnu alternativu sistemu. I jedni i drugi misle da su na vrhu sveta, iako u Evropi nema beznačajnijih zemalja od zemalja bivše Jugoslavije.
Saruman iz Savamale je samo jedan kamen međaš te kolektivne pretencioznosti. On, u stvari, i ne može da bude spomenik Stefanu Nemanji. On je, na prvom mestu, spomenik uništenim trgovima, raskrčenim parkovima, porušenim zdanjima i unakaženim fasadama. On je spomenik zlom vremenu u kome mi živimo.