[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=606676#p606676:370de55d je napisao(la):
Kailan » 06 Mar 2019 08:05 pm[/url]":370de55d]Београд јесте ружан
Ovakvi lakonski komentari koji su zapravo jedna inercija me uvek usplahire. Život mi prođe u raspravama s ljudima koji olako, iz čiste lenjosti duha, lepe sličnu etiketu Beogradu, najčešće se pozivajući na izmišljeni citat Le Korbizjea koji je, sasvim netačno, rekao da je Beograd najružniji grad na najlepšem mestu. (Čovek je u svom delu "Putovanje na istok" samo u par redaka komentarisao da je, netom pristigavši iz pompezne Pešte, koju uzgred uopšte nije simpatisao, bio iznenađen neuglednošću Beograda jer je očekivao sličnu raskoš, a naišao na nedoteranu orijentalnu (polu)kasabu - što nije nikakvo čudo s obzirom na to da nije mnogo vremena prošlo od oslobađanja od Turaka i da je urbana evropeizacija tek trebalo da dobije na zamahu u narednih nekoliko decenija.)
Apsurdno mi je, povrh svega, da neko ko prilježno provodi svoje vreme na forumu koji se bavi Beogradom za tu istu varoš misli da je ružna. U par reči, s čvrstom tačkom, nepobitno. Naravno, ne bi me iznenadila "odbrana" ovakvog stava: to je istina (a ona, jelte, boli) i da je boravak ovde u svrhu unapređenja i poboljšanja takvog grdnog grada. No, to mi zaista ne zvuči ubedljivo - jer da mislim da je Beograd tako nepojamna grozota, ne bi me ni najmanje bilo briga šta se s njim dešava. Kada nešto (ili nekoga) voliš, onda ćeš uvek isticati njegove vrline, a o manama govoriti s blagošću i razumevanjem. Nikako nećeš početi i završiti s tim manjkavostima. To nije ljubav, to je samo obična zluradost.
Ja odista mislim da je Beograd predivan grad. Pun mana, kao i toliki drugi, ruiniran, zapušten, na momente neoprostivo aljkav, ali ispod svega - čaroban. On je pun bisera, njegov položaj je čudesan, njegova raznolikost zadivljujuća. Rođen sam ovde, moji su rođeni ovde, ali i dan danas ga prolazim kao da sam tek stigao. I što vreme više prolazi, što sam stariji, i što više sveta obilazim, on mi je draži. Ni sve novovekovne nakaze (koje me uznemiruju, da ne bude zabune), ni toliki urbanistički propusti, ne mogu ga uvaljati u blato. To je valjda ljubav: uvek pomalo slepa, ali beskrajno srčana.
Možete da se podsmevate, možete da me smeštate među narkomane ili ludake, ali tako sa mnom stoje stvari.
I zato ja ne izbijam odavde, jer želim da vidim kako Beograd ipak umiva svoje lice, kako raste i biva jači od sve bahatosti mnogih njegovih neuklopljenih stanovnika, kao i ništavne prolaznosti njegovih današnjih pohlepnih i primitivnih vlastodržaca.
