In memoriam Savamala (2016-2019) Dragan Velikic
Povodom trogodišnjice nelegalnog rušenja u Savamali, umesto kolumne odlomak iz romana „Adresa“, koji je ovih dana objavila Laguna
Početkom druge dekade 21. veka u Srbiji na vlast dolazi razbojnička družina koja je uspela da vlastitu kriminalnu prošlost ostavi u miraz svom radikalskom krilu. Sa svih strana pridružio im se preživeli otpad Miloševićevog vremena, kao i pripadnici stranaka demokratskog spektra, često od milja nazivani ekspertima. Stvorena je čvrsta mafijaška struktura kojoj su državne institucije bile potrebne samo kao maska, i to zbog međunarodne javnosti, jer na domaćem terenu korumpirani mediji odavno su kontaminirali zdrav razum većine.
U to vreme na sve strane niču privatni univerziteti. Mnoge od njih vode pripadnici tajnih službi. Nastupile su bogate žetve lažnih diploma. Delilo se ordenje, rukopolagalo se i lagalo, širila se deponija.
Srpsko društvo bilo je na umoru. Zavladali su najgori, svejedno da li je u pitanju parlament, vlada, crkva, vojska, tajne službe, ili diplomatija.
Sa stanovišta dirigenata u Briselu samo je taj ljudski materijal mogao da osigura sanitarni koridor u koji će se pretvoriti deo periferije Evrope određen za deponiju. To će biti adresa stotinama hiljada još nerođenih stanovnika balkanskog limba. Kada jednom dođu na ovaj svet, mnogi od njih će poželeti da se izmeste negde drugde, međutim, adresa stečena rođenjem pratiće ih čitavog života.
Jedne aprilske noći 2016. godine za potrebe vladajuće razbojničke družine i formalno je ukinuta država. Nepoznati počinioci maskirani fantomkama, naoružani mehanizacijom, porušili su u beogradskoj četvrti Savamala čitavu jednu ulicu. Uspaničeni građani uzaludno su zvali policiju, koja se te noći nije odazivala. Sve dežurne službe bile su nedostupne.
Tako je osiguran i poslednji deo terena za najveći građevinski poduhvat vlasti: Beograd na vodi. I fatamorgana je mogla da počne.
Beograd na vodi, nebulozni projekat razbojničke družine, koja pljačka i ubija grad na ušću Save u Dunav. Beograd se buni, kao dobar majstor kojem stalno isporučuju loš materijal. Beograd bi da se vine, a mulj nadire bez kraja. Vekovima se smenjuju osvajači i poraženi, i grad vremenom postaje biće po sebi, genius loci, aktivni subjekt u formuli svakog novog početka.
Još malo, i stiže septembar, kada se po beogradskim trgovima, ulicama i parkovima postavlja novogodišnja rasveta. Čitav grad pretvara se u luna-park. Na sve strane okićene jelke, zaprege jelena, Deda Mrazevi... Kao veštičina kuća od čokolade, klopka za Ivicu i Maricu. Tako će ostati do proleća.
Hipnotisani građani dremaju u kavezima sumornih svakodnevica. Izlokanim ulicama vuku se dotrajala vozila gradskog saobraćaja. Sudski izvršitelji prodaju imovinu bez znanja vlasnika na nameštenim javnim licitacijama. Izbacuju se na ulicu stanari sa malom decom. Zakon štiti prevarante, a ne njihove žrtve. Naslovnicama novina smenjuju se afere, ubistva, pljačke i skandali.
Strašne sile obrušile su se na Beograd. Ne opsedaju ga spolja, već iznutra. Sa Savskog amfiteatra krenulo je razaranje podizanjem sumanutih građevina koje su uništile prirodne perspektive, promenile konfiguraciju tla i prepoznatljive obrise. Zauvek je izgubljena silueta grada, koja kreće od Ušća Save u Dunav, pa preko oboda Kalemegdanske tvrđave, Saborne crkve i njenog tornja, ispisuje talasastu liniju sve do Hrama Svetog Save.
Svaka nizbrdica ima svoje ubrzanje. Nema povratka dok se dno ne dosegne.
Događaji iz 2018. godine okončaće se decenijama kasnije, nestajanjem naroda koji je odabrao prošlost kao svoje jedino vreme, opredelio se za spokojstvo loše beskonačnosti, otpustio mudre reči iz vlastitog jezika verujući da su suvišne, lišio se istinskih heroja. Toliko puta je u istorijskim previranjima pronalazio svoju dušu, da se ta materija opasno istrošila. Opusteli reljef naseliće neki drugi ljudi, kretaće se linijama rimskog vodovoda, upisaće nove ulice, koristiće isti kamen, i vremenom će oživeti grad u jednoj sasvim drugačijoj geografiji...