U Cara Dušana uskoro će nići jedno smelo rešenje koje podrazumeva rekonstrukciju, adaptaciju, integraciju i izgradnju jedne celine, koja će pomiriti stari i novi duh Dorćola.
Prostornu granicu između takozvanih „gornjeg“ i „donjeg“ Dorćola, iscrtava jedna od saobraćajnih arterija grada Beograda, ulica Cara Dušana. U toku su pripreme za početak njene rekonstrukcije koja će u mnogome osavremeniti njen izgled, povećati protok saobraćaja, ali uticati na sveukupnu modernizaciju njenog ambijenta.
Mnoge evropske metropole doživljavaju obnovu starih urbanih jezgara, rekonstrukciju i osavremenjavanje objekata i prateće infrastrukture, što najčešće najavljuje doseljavanje nove populacije i menjanje ritma života nekog dela grada. Naravno, nekada se to radi na radikalan način, kada se namena objekata i struktura stanovnika iz korena menjaju, pa ceo proces poprima elemente džentrifikacije, koju starosedeoci i ljubitelji starih četvrti uvek žele da izbegnu.
Međutim, kada se proces obnove i osavremenjavanja izvodi na jedan delikatniji i humaniji način, rezultati mogu da izrode jednu krajnje pozitivnu atmosferu. Naročito kada je reč o Dorćolu, jednom od najstarijih delova grada Beograda koji poseduje jednu svoju, osobenu crtu načina života i atmosfere koja vlada među njegovim starosedeocima, u koju novopridošli jednostavno moraju da se uklope. Tako je i s arhitekturom.
U ulici Cara Dušana prožimaju se zgrade iz perioda koji je duži od 200 godina. Od najstarije kuće u Beogradu, na uličnom broju 10, nastale davne 1727. godine, pa sve do savremenih objekata izgrađenih početkom 21. veka u duhu savremene arhitekture, koja se sa manje ili više uspeha integrisala u urbano tkivo ove najznačajnije dorćolske ulice.
Puno je primera u okruženju gde su izvođene veoma dobre kuće, s atraktivnim formama, ali koje gotovo da ne komuniciraju s okolnim objektima i dosta odudaraju od postojeće arhitekture. Kao da je investitorima bila važna isključivo udobnost i način života novih stanara, ali potpuno odsečena od sveta koji ih okružuje. A Dorćol je specifičan pre svega po socijalnoj strukturi stanovništva, koja ide od stanara dvorišnih „partaja“ (kućica ili sobičaka u okviru jednog objekta), pa sve do imućnih vlasnika salonskih ili novoizgrađenih stanova. Takođe, tu je i jedna velika neujednačenost arhitekture koja se po svojim gabaritima i stilovima ponekad veoma razlikuje i razmimoilazi. U takvim okolnostima, teško je uskladiti visinske kote, fasadne gabarite, ali i istorijske stilove (epohe) kako bi se dobilo neko harmonično rešenje.
Projekat je odobrio Zavod za zaštitu spomenika grada Beograda i predstavlja jedno savremeno rešenje koje povezuje istorističku arhitekturu sa kraja 19. i početka 20. veka.
U jednoj takvoj situaciji, ulica Cara Dušana uskoro će postati bogatija za jedno smelo rešenje koje podrazumeva rekonstrukciju, adaptaciju, integraciju i izgradnju jedne celine, koja će pomiriti stari i novi duh Dorćola. U pitanju je zgrada, čiji projekat potpisuje Bureau Cube Partners, a koja se nalazi na uglu ulica Cara Dušana i Višnjićeve.
Na prvi pogled neobičan i neko bi rekao jednostavan projekat, ali idejni renderi i makete kriju daleko kompleksniji zahvat. Takođe, neko bi rekao da objekat svojom formom narušava arhitektonsko okruženje, ali naprotiv, projekat je odobren od strane Zavoda za zaštitu spomenika grada Beograda i predstavlja jedno savremeno rešenje koje povezuje istorističku arhitekturu sa kraja 19. i početka 20. veka, sa posleratnom i savremenom arhitekturom, a koje su sve prisutne na spomenutoj lokaciji.
Ceo projekat je po svojoj strukturi zamišljen kao jedinstvena stambeno-poslovna celina, koju možemo posmatrati kroz nekoliko segmenata. Za početak, u samom prizemlju je akcenat stavljen na postojeći objekat, koji nastaje krajem 19. ili početkom 20. veka, kao porodična kuća Miloja Kneževića i vodio se na broju 46. Tadašnji objekat izveden je kao interpolacija u tadašnji blok, tačnije susedne objekte na brojevima 44. i 48. Međutim, po planskom dokumentu arhitekte Kovaljevskog iz 1923. godine, objekat je prisajedinjen celini, koja tada postaje ugaoni objekat, ali detaljnih podataka (investiciono-tehničke dokumentacije) o tim građevinskim zahvatima nema, pa su informacije koje se mogu naći u Istorijskom arhivu grada Beograda svedene samo na projekat interpoliranog objekta.
Zadržavanje fasade
Ovaj ugaoni devastirani objekat sa suterenom, niskom i visokim prizemljem, u duhu međuratnog akademizma, se sada nalazi na samoj lokaciji i arhitekte su u saglasnosti sa Zavodom za zaštitu spomenika, odlučile da zadrže njegovu fasadu, ali u dobroj meri i neku unutrašnju strukturu. Suteren i nisko prizemlje prekomponovani su u prizemlje, dok je visoko prizemlje, usklađeno sa novoizgrađenim segmentom, pretvoreno u prvi sprat.
Na prizemnoj etaži predviđena su tri komercijalna prostora, od kojih dva imaju galerijske nivoe i izlaze na ulicu Cara Dušana. Prvi sprat zamišljen je sa jednim poslovno-komercijalnim prostorom i jednom stambenom jedinicom. Drugi i treći sprat, sa po četiri stambene jedinice, projektovani su uvučeni u odnosu na postojeći objekat i karakteristični kubični korpus, pa predstavljaju „vezivno tkivo“ koje integriše dva stilski i istorijski različita segmenta. Četvrti, peti i šesti sprat, projektovani su sa po šest stambenih jedinica i prepoznatiljivi su po kubičnoj formi isturenog terasnog prostora, koja dodatno naglašava ugaonu partiju. Ove terase zamišljene su sa pomičnim zastorima, koji se prilagođavaju nivou osvetljenosti ili privatnosti koji vlasnik želi da postigne.
Kako šesti sprat doseže do visinske kote krova susedne zgrade, dodatni sedmi (dvoetažni) sprat je projektovan takođe kao uvučen segment kako vizuelna kompozicija ne bi bila narušena, a sastoji se od od tri ekskluzivne višesobne stambene jedinice na dva nivoa i jedne ekskluzivne stambene jedinica na poslednjoj etaži.
Parking prostor na Dorćolu
Dodatno osveženje celom projektu doprinose tehničko-estetska unapređenja, neophodna za za jedno savremeno funkcionisanje stanara, tj. korisnika poslovnog prostora. Za početak, objekat je predviđen sa dve podzemne etaže, u kojima bi bile smeštene tehničke prostorije i parking prostor što zgradi daje znatno pozitivnije ocene u odnosu na mnoge novoizgrađene zgrade na Dorćolu koje su zidane bez podzemnih garaža ili kojeg drugog parking prostora i time nanele veliki problem stanarima i njihovim susedima.
Vertikalne komunikacije u zgradi su u potpunosti osavremenjene, uvođenjem armirano-betonskog jezgra sa liftovskim oknima i stepeništima.
Fasadni motivi uvode novinu u vidu zastakljenih krovnih segmenata koji vizuelno natkrivaju poslednju etažu starog objekta (u stvari pripadaju stambenim jedinicama drugog sprata), čime je akcenat stavljen na likovnost i inovativnost kompozicije, kao i osunčanost i vizuelnu komunikaciju između unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora. Takođe, svaki od spratova je dodatno obogaćen zelenom fasadom, tj. biljnim rastinjem koje utiče na podizanje ekološkog kvaliteta života i rada u zagušenoj centralnoj zoni grada.
Pomirljivo rešenje
Kao što možemo videti, ovo smelo arhitektonsko rešenje pomiruje nekoliko različitih zahteva. Da se sačuva postojeći istorijski objekat, koji bi se adekvatno integrisao u novoizgrađenu strukturu, pri čemu je izbegnuta kič-kvazi-istorijska arhitektura, koja sve više niče po starim delovima Beograda (tzv. parižanke). Pomiruje velike apetite investitora, večito gladnih stambeno-poslovne kvadrature i projektnog rešenja koje ne izlazi izvan dozvoljenih gabarita, čime bi se narušio odnos novog objekta i njegovog postojećeg okruženja.
Kritike na račun ove zgrade će sigurno ići na njenu naglašenu savremenu formu koja odskače od istorističkog okruženja. Ipak, ovo su već uveliko oprobani modeli rekonstrukcije i nadgradnje koji se primenjuju u svim svetskim gradovima koji ne poseduju stilsko-istorijski ujednačeno urbano tkivo koje se u kontinuitetu transformiše