Ambassador
Advanced
Inače, svima onima koji smatraju da parada nije potrebna iz bilo kog razloga, evo ga jedno vrlo kratko, dobro i sažeto objašnjenje Srđe Popovića (nastalo pre otkazivanja parade):
Čemu parada?
Srđa Popović
16.09.2009.
Link: http://www.pescanik.net/content/view/3663/89/
Čemu parada?
Srđa Popović
16.09.2009.
Izvor: Pescanik.netOvo je pitanje koje, sasvim očekivano, postavljaju srpski homofobi i populisti koji shvataju demokratiju kao tiraniju većine. Po njima, manjinama svih vrsta bilo bi najbolje da kušuju i budu manji od makovog zrna. Mnoge manjine se tako, pragmatično, i ponašaju (najugroženija manjina, Romi, istorijski i skoro svugde ima takvu strategiju prilagođavanja i preživljavanja). Takvo ponašanje osnaženo je stalnim porukama većine – najbolje vam je da budete nevidljivi; podsećanjem na sebe, „samo nas provocirate i posle će vam đavo biti kriv“. Tako većina sprovodi svoju tiraniju i disciplinuje i primorava manjinu da živi u poniženju.
After ParadeZačudilo me je, međutim, kada Svetislav Basara postavlja isto pitanje. U tekstu objavljenom u „Danasu“ i prenetom na sajtu Peščanika on takođe pokreće pitanje smisla predstojeće „Parade ponosa“, jer mu se čini „neproduktivnim... javno manifestovanje puke seksualnosti... tek onako... bez spiska zahteva“. Time, smatra Basara, oni nesvesno „skidaju odgovornost sa političke elite“ koja bi trebalo da rešava njihove probleme.
Međutim, nije teško razumeti smisao javnog demonstriranja homoseksulanosti. Radi se o pripadnicima grupe koja je verovatno najugroženija manjina u Srbiji. Članovi te grupe su često izloženi ismejavanju, pogrdama, fizičkom zlostavljanju, koji ostaju čak i bez spontane osude sredine, a najčešće se prihvataju kao samorazumljivi ili čak nailaze na odobravanje. Učesnici Parade nemaju za cilj da pojedinačno demonstriraju svoje privatno seksualno opredeljenje, oni žele da demonstriraju svoju grupnu, manjinsku ugroženost u Srbiji, a to se ne može učiniti „u privatnosti svoga stana“ ili „zatvorenom prostoru“, kako ih neki savetuju. Njihov problem nije „privatan“, on je politički.
Razumljivo je onda da ta grupa pribegne strategiji parade. To se dešava širom planete. Nasuprot tezi S. Basare da se time „skida odgovornost sa političke elite“, paradom se ta odgovornost upravo stavlja na probu. Mi ćemo se javno eksponirati kao diskriminisana manjina koja trpi teror u ovoj zemlji, a vi, država, ćete nas ako treba i silom, zaštiti od terora koji trpimo i poslati poruku javnosti da teror prema nama nećete dopustiti.
Dakle, Parada kaže „mi ne pristajemo da u strahu od terora budemo getoizirani, da se krijemo, da budemo manji od makovog zrna, jer, kao i pripadnici većine, imamo pravo da budemo ono što jesmo, privatno i javno, sviđalo se to većini ili ne“. Parada je politički čin kojim se promoviše demokratija u jednom društvu. Kao politički, taj čin je naravno javni čin. Ako to želite da nazovete provokacijom, možete, njen cilj je da se većina natera na toleranciju. Tolerancija je uvek neprijatna. Ona se vežba, ona se uči, ona ne dolazi uvek spontano. Parada je jedna takva lekcija koju ovo društvo mora da nauči.
Link: http://www.pescanik.net/content/view/3663/89/