„Одавно је већ примећено да се политичке дебате код Срба не могу водити смирено и логично, већ да увек избија дубока балканска страст за политиком из које следе поделе, а одатле неретко и сукоби. Последња јавна расправа која се води у штампи и на интернету, и која прети да се излије на улице већ 10. октобра, за повод има саму страст, ону примарну, еротску“.
Тако гласи недавни опис Гласа Русије поводом данашње београдске Параде поноса, прве такве манифестације коју геј заједница жели да искористи како би скренула пажњу на притиске и изолацију којој је изложена, док је противницима то прилика да узврате да је „Бог створио Адама и Еву, а не Адама и Стеву”.
Не волим много параде, можда и зато што њихови таламбаси обично шире неку дозу милитантног хвалоспева узвишеним категоријама као што су држава, нација или вођа.
Нисам ентузијаста ни данашње параде. Ризикујући да ме критикују невладине организације задужене да увек буду у тренду са оним што називају „светским токовима“, признајем да, попут Драгана Ђиласа, не разумем потребу да се на тај начин исказује нечије сексуално опредељење.
Али, када видим са колико се омраза дочекује поворка ЛГБТ популације сврставам се отворено на њихову страну. Између промоције права на различитост и слободу сексуалног опредељења и промоције нетрпељивости и хомофобије која параду прати, бирам ову прву.
Живимо у друштву индивидуа и морамо да поштујемо права свих колектива којима те индивидуе припадају. Геј заједница је један од тих колектива. При том је потлачена, одбачена, унижена и маргинализована, како се то модерно каже НВО речником.
Поново им се прети. Поново „правоверни“ тврде да се бране од Сотоне гурајући крст пред заставу дугиних боја, светски симбол хомосексуалаца.
Поново је Београд облепљен скарадним сликама и пажљиво дизајнираним слоганима. Поново се преко Фејсбука прети смрћу и пребијањем. Шта значи „Породична шетња за одбрану породице и отказивање геј параде”?
Зато осећам потребу да их браним. Браним „модерност и европеизацију“ колико год то њима цинично звучало.
Била би ова прича непотпуна када не бих рекао реч-две о држави. Прошле године она је срамно капитулирала пред претњама истих ових који и сада дижу главу под капуљачама. Парада је отказана, рекли су нам тада, због високог безбедносног ризика.
Ризик није ништа мањи ни ове године, али се парада одржава. Држава је показала шта може – кад хоће. Поворку штити слањем 5.000 полицајаца. Превентивно је хапсила, не из „идеолошких“, већ из безбедносних разлога.
Политичари су, наравно, и даље подељени, али су и они који говоре о „паради срама“ јединствени у позиву грађанима да ЛГБТ скуп протекне мирно. И то је нешто.
А да ли су неки политичари променили мишљање, или је све последица неког спољног притиска? Рецимо усклађивања са резолуцијама и нормама ЕУ? Не знам. Волео бих да је ово прво, али немам ништа против ни помоћи споља.
Држава је, и када је демократска, орган репресије. Само мора да се одреди кога штити а кога удара пендрецима и шаље у затвор. Рекао бих да је, за разлику од 2009, овога пута направила прави избор који само може да допринесе оронулом поверењу у њене институције.
Зато ми се не допада поповање Гласа Русије. Цитирам: „Иако је морал у Србији релативизован последњих деценија он ипак постоји, а сва истраживања показују да већина грађана не подржава организовање овакве манифестације (Параде поноса, прим. Б. Ј.). Сваком остаје за право да овакав суд већине прихвати као исправан или да га осуђује као назадан или застарео, он постоји као чињеница и не може се игнорисати. Српске власти, међутим, не само да не прихватају моралне погледе становника који су их изабрали, него се својски труде да их промене“.
Молим? Господо из Гласа Русије могу само да вам поручим да сам један од оних који су изабрали ову власт и да она, у овом посебном случају, прихвата моралне норме становника Јакшића.
Јасно је одакле све ветрови дувају. Отуда слоган „Нећемо параду – срушићемо владу!” који узвикују самозване патриоте и заштитници хришћанске породичне традиције.
Кога да сруше? Владу? Владу могу да руше незапослени, отпуштени незадовољници и сва сила жртава транзиције, али не неонацисти, хулигани, скинхедси, ултраклерикалци, камуфлажни „навијачи“ и лумпенпролетаријат којим очигледно успешно манипулишу бранитељи лика и дела Ратка Младића, мантијаши, развлашћени обавештајци или фрустрирани академици Велике Србије. И Глас мајчице Русије.
То су они који се у Новој српској политичкој мисли питају зашто ћути САНУ? „Зашто интелектуална елита не покушава да објасни народу какав су му мамац ставили у мишоловку, овога пута увијен у облогу геј параде?“.
У праву је Ивица Дачић када каже да је одржавање Параде поноса испит који показује спремност Србије за одржавање догађаја упркос противљењу великог броја грађана.
Не браним владу. Бранећи мањину браним друштво. Зато данашњу параду треба штитити од агресивног примитивизма.
Не бих да испадне да водим кампању против Српске православне цркве, али и она је незаобилазни део ове саге. Доктринарно „не“ хомосексуализму свих традиционалних цркви је познато.
Синод СПЦ поводом „светогрдне“ параде поноса, „поноса чиме? – питамо се”, подсећа на новозаветне поруке да „блудници... ни прељубници... ни мужеложници... неће наследити Царство Божје”. Амин!
Добро је што црква истовремено подсећа и на поруке Јустина Поповића да треба „осуђивати грех, а волети грешника, спасавајући га од греха”. Остаје ми то да видим.
Да ли би осудила грешника са каменом, циглом или ланцем који би посегнуо ка учесницима параде? Да ли би се оградила од својих верника који бахато под чизме бацају Свето јеванђеље и хришћански завет о љубави према човеку?
Да ли ће их црква осудити па тек онда пригрлити како би их спасла од греха? Макар долазили из Српског сабора двери, Покрета 1389. Гарде цара Лазара или Образа?
Да ли ће својим моралним ауторитетом покривати оне који геј параду отворено политизују користећи је за преиспитивање резолуције о Сребреници, за блокирање закона о дискриминацији или за „скретање пажње од Косова“, како пише горепоменути Глас Русије.
Знате када ће свему овоме доћи крај? Када се хомосексуалац буде јавно хвалио да је то што јесте, а други му буду одговорили „ОК, па шта“. Тада они више неће имати потребу да парадирају и да на своја угрожена права упозоравају притискајући пореске обвезнике скупим трошковима обезбеђења.
Свако ће моћи да мирно живи живот, и сексуални, какав му одговара. Тада ће ова земља бити толерантна. Нема потребе да ми то каже неко из Брисела или ОЕБС-а.