Муралу у Рајићевој враћена некадашња лепота
Дело које су 1984. године урадили студенти предвођени професором Чедомиром Васићем сада је освежено. – Нову генерацију академаца која обнавља слику на зиду овај пут предводи професорка Весна Кнежевић која је и сама учествовала у првобитном осликавању
Cа блоком у руци, подигнуте главе и загледан у слапове боја који се сливају према њему, већ 34 године студент Факултета ликовних уметности стоји на зиду зграде у Рајићевој улици 19. Остарио јесте, али још није одмакао даље од ФЛУ-а, где је, као први градски мурал, настао далеке 1984. године.
Дело које већ деценијама представља симбол краја Кнез Михаилове улице урадили су студенти предвођени професором Чедомиром Васићем, а по скици Перице Донкова. Зуб времена га је оштетио, али му се стари сјај враћа. Нова генерација академаца, овај пут предвођена професорком Весном Кнежевић, обнавља мурал који ће сутра бити отворен у оквиру рођенданске прослове тржног центра „Рајићева”.
Са оловкама у руци, студенти су јуче вредно на папиру представљали „замке” са којима су се сусретали враћајући стару лепоту вечитом младићу. Зид је био напукао, боје су биле избледеле и ољуштене, али мурал је сада, после много рада и труда, исти као некада. Вредној екипи помогле су фотографије из осамдесетих година, али и сећања стручног консултанта Васића.
– Била је то озбиљна акција јер је први пут у центру Београда на једној фасади урађена зидна слика која има уметничку вредност. Изабрана је скица Перице Донкова која представља младог човека са блоком у руци, по чему се види да је он студент Факултета ликовних уметности. На њега се сливају боје, а тај приказ представља оно што академце чека током образовања – објашњава Весна Кнежевић која је, са Даријом Качић, Игором Степанчићем и Мирком Огњановићем, по чијем лику је урађена скица, била део групе студената Чедомира Васића, упослене на осликавању мурала.
Сада су, као део њене екипе, ангажоване нове младе наде – Теодора Николић, Дијана Симић, Јован Турчиновић, Антанасије Пуношевац, Звездана Мутаповић и Стела Милеуснић. Радове на скели у току обнове водио је професор Радомир Кнежевић, који је са Весном учествовао и на првој обнови мурала пре петнаестак година.
– Реакције грађана тада су биле позитивне. Београд је увек тежио да се приближи метрополама, док су наши људи били отворени, знатижељни и волели су да буду део света. Овај мурал покренуо је размишљање да у градовима, на фасадама које немају архитектонско решење значајно за очување, постоји могућност за стварање зидних слика које мењају визуру града – објашњава Весна Кнежевић, док Радомир додаје да је то била реакција студената Ликовне академије на просторе града и њихова жеља да оживе празнине, испуне градске џепове и уметничку енергију изразе ван атељеа.
Сама идеја о осликавању мурала као врсти уметничке интервенције у граду покренута је 1983. године, када је Скупштини града понуђено 50 зидова са готовим решењима. Мурал на згради тадашње банке у Рајићевој прихваћен је први, присећа се професор Васић и додаје да је истовремено, 1984. године, настао и мурал који је Француски културни центар радио на згради биоскопа „20. октобар”.
– Били су то почеци новог муралског покрета што се тада називало „поправка града”. Стваране су нове димензије доживљаја пролазника, доживљаја који је садржајнији од гледања у празне и голе зидове – објашњава Васић, додајући да се, што се тиче индивидуалне уметности осликавања мурала, већ раније активирао Лазар Вујаклија који је 1970. урадио мурал у тадашњем Булевару револуције, а 1979. на Западној капији Београда.
За грађане је појава оваквог рада у центру града била необична, али је, пошто је дело настало у оквиру југословенских омладинских сусрета, ипак имало добар пријем, иако је било и људи који нису били задовољни таквим начином исказивања креативности.
– На почетку се није знало како ће се све развијати, постојала је опасност да се извитопери у шарање града. Касније се испоставило другачије. Мурали су убрзо добили смисао као нешто што служи позитивној сврси, односно као уметничко дело. Јер, кад радите мурал, ви поклањате нешто месту и дајете му душу. Тај простор престаје да буде безличан – закључује Васић.
http://www.politika.rs/scc/clanak/41113 ... nja-lepota