Mnogo našeg novca, više nego što treba, ide na ove puteve. Oni nam trebaju, sigurno, ali ne postoji način provere trošenja novca kad je ceo sitem pravosuđa uništen, od republičkog tužioca za kog se veruje da postoji, do sudova i policije koji hapse one koji otkriju neku aferu. (Setimo se one dve razrešene tužiteljke i nepostojeće pruge).
Kreditni uslovi su se birno promenili i sada kamate nisu ni približno povoljne kao pre petnaestak godina, a često zbog nenamenskog trošenja, što oni neće pitati gde i kako će se trošiti, zbog kreditnog rejtinga, pribegavamo istočnim kreditirima koji daju bez mnogo potpitanja, ali sa mnogo višim kamatama.
U gradnji, često uz kredit dođe i klauzula da radi njihova firma. Tu smo tek loše prošli, jer da radi domaća (osim kao poneki podizvođač) pare bi ostale ovde i okrenule se više puta, a država bi svaki put valjala po 20% pdv.
Trenutno su nam rate, sve zbirno, oko 1,5mld godišnje, i kažu da to nije strašno, a to je eto, jedan put od Pojata do Preljine.
Kažu da to nije strašno, kao što im nije strašna ni ta zaduženost (negde do 40mld, jer je zbog obveznica teško proceniti, a pre neki dan smo dodatno zaduženi još 220m) jer pare koje dođu spolja kao kredit, prikažu kao stranu investiciju, pa uđu u BDP i pumpaju ga.
A kada stranim parama gradi strana firma kod nas, samom gradnjom ne podstičemo ništa, jer se te pare ne okreću kod nas. Na kraju, ostaće bam gotov proizvod i dugovi, ali ne i benefiti od same gradnje.
Doći će trenutak, kad sve ovo stigne na naplatu da nećemo moći da dišemo.
Još oko 2 godine imaćemo gradnju na Moravskom. Biće to veliki skok i napredak, posebno kad ba drugoj strani kraj bude kod Požege. A kud odatle?
Da se manje je kralo i rasipalo, mogli smo kao Hrvati imati sjajnu mrežu autoputeva i veliki dug za kratko vreme.
Ovako, imamo veliki dug, potrošeno je mnogo vremena, a puteva malo.