Malo pojasnjenje sa sajta energoportalal
http://www.energoportal.info/
2. 12. 2014.
Mi u Južnom toku
Vest da je projekat Južni tok napusten dočekana je u Srbiji sa žaljenjem, iako ima kvazi stručnjaka koje je obradovala. Svojevremeno proglašen za posao stoleća, mada su političari u njemu videli zlatnu koku koja će puniti budžet, nekima i džepove, projekat je od početka pratila kontraverza: jedni su tvrdili da smo se svrstali na stranu Rusa, “budzašto” prodali NIS i ugrozili “energetsku samostalnost”; drugi su javnost ubeđivali kako se Južnim tokom obezbeđuju dugoročne energetske potrebe, stiče sigurnost, bezbednost, čista, a jeftina energija. Znanje, stručnost, razum kao da nisu korišćeni ni kod pristalica, ni kod oponenata. Iako ni projektovanje, ni odustajanje, od ovog projekta nije zavisilo od nas mnogi domaći akteri su “pomagali”, naročito protivnici, čak i neki koji su javno bili za, a radili protiv.
Nesporno je da su već na startu priče o Južnom toku kroz Srbiju, zapravo o međudržavnom sporazumu o saradnji u energetici Rusije i Srbije, zanemareni stručnjaci, a glavne uloge preuzeli političari. Zvaničnici koji su sporazum potpisali, kao i ljudi koji su pregovarali, uglavnom su totalni amateri za energiju, ali vole da se slikaju, daju izjave, obećavaju. Pregovora u suštini nije ni bilo,prihvaćeno je ono što su Rusi poslali kao nacrt dokumenta, a to nikako nije bila osnovna ideja inicijatora saradnje. Suočeni sa očajnim stanjem u energetskom sektoru, a nemoćni da modernizuju zastarele objekte ili grade nove, stručnjaci su predložili deobu NIS-a na tri celine – istraživanje i proizvodnja nafte i gasa, prerada nafte, tj rafinerije i maloprodaja derivata tj benzinske pumpe – a potom prodaju rafinerija. A prodaja je bila nužna pošto su kapaciteti zastareli, nekoliko tehnoloških unapređenja svi konkurenti su odmakli dok smo se bavili sankcijama i ratovima, a vlast celokupni “profit” NIS-a uzimala za budžet. To što su srpske rafinerije proizvodile nije se nigde moglo prodavati, osim u Srbiji i još jednoj evropskoj zemlji- za nova vozila potrebna su nova, kvalitetnija goriva.
Ima li šta prirodnije od sklapanja poslova proizvođača neke robe i kupca – ako jedni poseduju naftu ili gas a drugima ti proizvodi trebaju, sasvim je normalno da sklapaju ugovore, sporazume, poslovne aranžmane. Rusi su se pojavili kao kupci NIS-a, investitori gasovoda i rafinerija ne da bi “pomogli” Srbiji, nego da bi obezbedili plasman svoje robe, znanja ili tehnologija, ne samo u Srbiji, nego i evropskim zemljama. Geografski i strateški položaj zemlje je najviše zaslužan za to, a domaći zvaničnici trebalo je da iskoriste priliku pa donesu neku korist Srbiji. Energija je, međutim, izuzetno značajan element za svaku zemlju, a veliki igrači, ne samo velesile, nego i multinacionalne kompanije, teže da vladaju ili bar kontrolišu svet, svim mogućim sredstvima. “Tutumrak” na čelu tadasnje vlade Srbije i njegova ekipa neznalica, trijufalno su potpisali sporazum sa Rusima, verovatno nesvesni šta rade, a u javnosti su se odmah oglasili oponenti, tačnije zagovornici ideje da se srpska energetika “veže” za neku kompaniju sa Zapada. Pri čemu bi oni stekli slavu, politicke poene i koristi. Mada se “borba” vodi zakulisano polemike još traju, truju i dele javnost.
Vredi, možda, reći po neku o tri elementa međudržavnog sporazuma sa Rusima. NIS, koji smo navodno poklonili za male pare, nalazio se u katastrofalnom stanju: istraživanje nafte i gasa je praktično zamrlo, domaća proizvodnja je drastično umanjena, rafinerije su zastarele, skladišta, benzinske pumpe, cisterne su zarđale ili dotrajale. Da nisu došli Rusi, modernizovali rafineriju, uložili u istrage, obnovili benzinske stanice, verovatno bi NIS bio u stečaju, ili bi morali doplatiti da ga neko preuzme. Ruski menadžment je za relativno kratko vreme stvorio najuspešniju kompaniju – ne zato što su mudriji, vredniji ili sposobniji, nego zato što su poslovali bez političkog uticaja, domaćinski, tržišno. Mogli su to, naravno, srpski menadžeri, ali bi ih domaći političari odmah smenjivali, optuživali, lansirali afere. Uostalom sve što su Rusi uradili želeli su domaci stručnjaci, projekte koje su Rusi realizovali sačinili su naši ljudi – razlika je u tome što su Rusima ostavljene odrešene ruke da rade po pravilima struke, a nasima nisu dozvoljavali ni da se zaduže,čak ni da koriste sopstvene pare za ulaganja (sve novce su im uzimali). Čak i u poslovodstvu NIS-a danas ima dvadesetak vrhunskih stručnjaka iz više zemalja sveta koji nisu Rusi, a svi su veoma dobro plaćeni, a tri srpska predstavnika su Danica Draškovic, Nikola Martinović, Goran Knezević (čovek koji je promenom političkog dresa iz istražnog postupka oko nekog novca u opštinskoj kasi postao ministar). Od to troje samo jedan se bavio naftom kao profesijom, a svima “pripada” po desetak hiljada evra mesečno zato što “štite” interese Srbije.
Podzemno skladište Banatski Dvor jedva je sačuvano (prekomernim crpljenjem gasa pojavila se voda pa bi bilo izgubljeno) pa je zajednički sa Gaspromom ipak osposobljeno . Pred ovu zimu je napunjeno, služi za rezervu, odnosno podmirivanje potreba tokom zime, a inicijativom ruskih stručnjaka kapacitet će se znatno povećati, verovatno graditi još skladišta.
U ta dva projekta, rafineriju, skladište gasa, ali i modernizaciju čitavog niza benzinskih pumpi, skladišta, cisterni, uloženo je nekih 2 milijarde evra, ukoliko se računa i prodaja NIS-a. Zna li neko kako je potrošeno onih 400 miliona evra koje su Rusi uplatili. Sta je tim novcem investirano ?
Kad se već pominje novac nije na odmet reći da su Rusi u Južni tok, tačnije u objekte za dovođenje gasa u sabirnu stanicu Ruskaja, od koje bi gas tekao u evropske zemlje, uložili 4 milijarde dolara. A pošto je ovaj gasovod napušten, objekti će se koristiti za novu cev prema Turskoj. Teško je razumeti zašto se u Srbiji toliko priča o Južnom toku – sada kada je propao. Ako je očito da sa Zapada “udaraju” po Rusiji, a Rusi nisu mnogo zabrinuti, zasto se u Srbiji “lome koplja” pristalica i protivnika jedne ili druge strane? Pogotovo što o “najvećem gasovodu na svetu” – kako su stručnjaci nazivali Južni tok kapaciteta 63 milijarde kubika godišnje –političari koji su ga “propagirali” ništa nisu razumeli. Shvatali su ga kao izvor znatne sume novca u budžetu, odnosno sopstvenu promociju. Da je projekat Južni tok realizovan u Srbiji ne bi znali šta uraditi sa gasom, a između 5 i 7 milijardi kubika godišnje bilo je namenjeno za potrošnju u Srbiji.
U stvarnosti Srbija daleko zaostaje u energetskom korišćenju prirodnog gasa, ne samo prema razvijenim zemljama, nego i prema većini susednih zemalja. Godišnje se u Srbiji potroši oko 2 milijarde kubika, najviše tokom zime, iako se gasovodom (ruski gas stiže preko Ukrajine i Mađarske) može transportovati bar četiri puta više. Slikovitije rečeno celokupna potrošnja Srbije je statistička greška, odnosno ispod uobočajenih tehničkih gubitaka velikih cevovoda kojima ruski gas stiže u evropske zemlje. Da ne pominjemo stalni problem dugovanja, tj plaćanja gasa. “Zabrinuti” političari ili ministri “tragaju” za diversifikaciom snabdevanja, mada Rusi garantuju uredne isporuke ugovorenih količina. To što nude je zamajavanje neuke javnosti, obećanje bez pokrića ili “ispunjavanje zadatka” . Ukoliko je odustajanje od Južnog toka udar na ruske interese, kao i pad cena nafte, kako se preko Bugarske može obezbediti gas za Srbiju, kad tamo, takodje, stiže ruski gas. A vrhunac je što bi gasovodom Dimitrovgrad-Niš gas stizao u sistem Jugorosgasa, ciji većinski vlasnik su Rusi. Slično pitanje vazi i za Plavi tok kojim bi gas došao u Tursku, odnosno do granice Turske i Grčke. Odgovor na to imaćemo u budućnosti, zavisi od Turske, ali i od evropskih zemalja kojima je gas potreban. Primena “trećeg paketa” EU, što je opravdanje za obustavu Južnog toka, je ujdurma – ne samo da pet evropskih gasovoda nema takvu obavezu, nego polovina evropskih zemalja, članica EU, ne primenjuje ni prethodne pakete.
Dragan Nedeljković
