Више пута сам провукао заборављену ствар, Вучић је доказани експерт за медије. Ништа слабији од Ђиласа, чак и министар на ту тему беше. Данашња апсолутна подршка тек је опасна имајући све то у виду. Ипак, демократе нису ни имале по мени никада озбиљну снагу. Сем на крилима европске магле, наводне чињенице да ће свет само са њима општити, 4 моста на Дунаву, 400 000 радних места ( углавном Тадићева заоставштина) све до последње Ђиласове најаве пред изборе да неће приватизовати градска предузећа, што је потез који на мишиће носи превагу.
Напредњаци, радикали, како год их звали немају неку лојалну армију заслепљених... Прича да би се и осакаћени довукли на биралиште деценијама је стара и била је намењена разним различитим групацијама. Мислим да је највећу мобилизацију свог неког корпуса управо ДС постигла, свим средствима, па се издувала. Као што ће и ови сада. Али је битно да су увек играли игру добар / лош, да би постигли да се нико из народа не дигне. Толико су успели у томе да никаквих иницијатива нема, и оне опсене грађанске, патриотске, духовне...строго су контролисане. Све бучне НВО, и друге бучне групе, покрети разних профила, никада нису имали бус присталица за неки посао...то је успех игре праћења само кључних играча, медијски превише експонираних.
Класична риалити логика. Ми смо класичан риалити свет!
Зато што смо покварени, зато што немамо љубави, зато што не поштујемо себе. Како би када смо на претке пљунули. Стално се ложимо како носимо неку авангарду својим понашањем, како је других 90% идиота, слепо код очију. Па када схватимо где смо и колике лажи смо гутали са идеолошком страшћу...понор. Опет нестаје снаге за било какав рад!
Толико цвилимо за неоствареним, нереалним сновима о невиђеним искуствима и недоживљеним чудима. Кукњава над собом, а то ће водити у даље патетично само сажаљевање. Немамо у кога да се угледамо, него су нам примери у свима, сем у нашим светим очевима. Који су знали да воле своје, себе. Који су били најпоноснији који су планетом ходали, а нису живели за своја ситна задовољства, већ су знали да изнедре величину, да покрену производњу, да саставе породицу, децу да изроде. Сада је имати децу готово доведено у ранг нецивилизованог племенског ритуала, а још се правда тобоже лошом економском ситуацијом, ван памети! Народ који убије своје нерођене деце неколико стотина хиљада годишње, нема шта да тражи на планети! А нашима није тешко било ни да роде, ни да раде, ни да хране, ни да бране. Па су још и задужбине остављали од памтивека до прошлог века, као да су живели и одрицали се само због нас данас. Сами су себи знали да направе пут, зграду, установу у свом месту, и за данас да нам служи.
Еј живети за друге, да ли стварно има радости у томе? Да ли Срби још имају сазнања за нешто веће од похлепе?
Не немојмо се угледати на њих. Ту је дневна политика и могућност да се увек пљуне на комшију, пријатеља, род, земљу.
Шта ће нам вера, када имамо политику!? Све ће они урадити за нас, само ево док отклоне сметње. Ђиласе, Вучићу, Човићу, Кркобабићу... ми чекамо. До последњег остарелог, промашеног живота, патетичног човека, који никада није знао да створи нешто за себе, није знао шта стварно хоће. Који није гледао догађаје и управљао се у односу на њих, већ чекао милост политичку и чудо невиђено да му среди живот.
Лични краткотрајни успех, пре општег трајног добра. Ето то је жеља грађана ове земље Српске националности, и разлог недостатка аполитичности, или разлог јаког држања представљених ( а све лоших ) опција.
Да желимо да успемо заједно, више би се поштовали, зближавали...ударили где треба, ЈАКО!