Vezano za ograničenje brzine na ovom delu puta koji po širini i broju kolovoznih traka ima odlike autoputa u jednom svom delu, ALI posmatrajući sa druge strane, na metar dva od kolovoznih traka ima i biciklističku stazu i pešačku stazu, a razdvaja ih samo elastično-odbojna ograda.
Biće zanimljivo videti rešenje nadležnih....
Tipujem na ograničenje 60km/h (optimistično), a razmišljam o mostu na adi i saobraćajnici kod pupinovog mosta....
Бојим се да си у праву да ће надлежни тако размишљати. Међутим, посматрање ризика као апсолутне категорије је застарело и превазиђено у бројним областима које су много напредније у управљању ризицима, као што су ваздухопловство или нуклеарна индустрија.
Наиме, данас (тј. већ дуже од тридесет година) се ризик посматра као комбинација озбиљности претње и степена изложености претњи.
Да илуструјем - аутомобил који излети на тротоар брзином већом од 50 km/h ће сигурно убити пешака. Међутим, аутомобил који вози Булеваром краља Александра има скоро 100% изложености претњи (кад год да излети, увек треба очекивати да ће налетети на пешака). С друге стране, ако аутомобил излети на тротоар истом брзином на овој улици, или нпр. Булевару Николе Тесле, вероватноћа да ће налетети на пешака је пар редова величина мања. Дакле, за исту озбиљност претње, у овој улици је укупни ризик далеко мањи, јер је степен изложености претњи далеко мања.
Занимљиво је да се овакав поглед на ризик примио већ у Загребу, да не идем даље на запад. Улицама које иду кроз посавске пустопољине ка Новом Загребу, ограничење је у правилу 70 km/h, док је у улицама истих конструкционих карактеристика, али у гушће насељеним деловима града, ограничење 50 km/h.
Да закључим, чини ми се да наши друмски саобраћајци (не мислим на струку, већ на институције) нису у стању да правилно процене степен ризика, и да њиме динамично управљају, па се зато увек одлучују за најконзервативнија решења (јер, истовремено, ником и не полажу рачуне).