I naravno drugi deo priče:
Diskretni heroj Beograda (2/2)
Posted on February 19, 2014 by Heisenberg
http://www.belgradeunderground.rs/diskr ... p-vuksa-2/
Za Filipa Vukšu je skoro pa nemoguće da niste čuli. Čak i ako vam njegovo ime ne zvuči poznato, onda ste sigurno čuli za neke od njegovih akcija. Prvi deo njegove priče je privukao veliku pažnju, a mi vam danas predstavljamo nastavak.
Ono što je meni još bilo interesantno je bila moja velika akcija obeležavanja stajališta noćnih linija. Na leto 2010. sam primetio da stajališta sadrže količinu informacija ispod zakonskog minimuma. Tog leta sam odlučio da obiđem svih 145 linija gradskog prevoza i to u oba smera. Svaki dan sam u vozilima GSP provodio između šest i trinaest sati. Tako sam mogao da vidim sve nepravilnosti koje se dešavaju na linijama i popišem sva stajališta što mi je i bio neki primarni cilj. Na taj način sam upoznao i neke delove grada gde možda u životu ne bi kročio.
Situacija je bila loša. Imao sam preko 100 strana beleški i to sam sve predao gradskoj inspekciji u formi prijave gde je za svako stajalište posebno bilo napisano gde je koji nedostatak i šta treba da se uradi. To su često bile najbanalnije stvari kao što su nalepnice sa brojevima autobusa koje tu treba da se dodaju ili skinu jer taj autobus tu ne prolazi već godinama. To se završilo tako što sam dobio odgovor da je prijava samo prosleđena direkciji za javni prevoz. Tada sam već morao da kontaktiram upravnu inspekciju koja je potvrdila da problem tu postoji i vratila je predmet na ponovno postupanje. Inspektor je tada doneo rešenje da se popravi oko 1500 prekontrolisanih stajališta od oko 2600.
Ta odluka je doneta samo formalno. Posle toga je održan sastanak u direkciji za javni prevoz gde je konstatovano da ima samo dvoje ljudi zaduženih za stajališta, da GSP takođe ima i jedan sektor takođe zadužen za stajališta, a takođe postoji i inspekcija. Direktorka je obećala da će popraviti to veoma brzo. Od 1500 stajališta, samo su “zamazali” nekih pedesetak. Međutim jedna od glavnih primedbi u tom, kako su oni nazvali, “elaboratu” o autobuskim stajalištima je činjenica da nigde nisu bile obeležene noćne linije, nisu bili istaknuti redovi vožnje, niti se znalo gde autobus ide… Ja sam imao tu sreću da postepeno upoznajem javni prevoz i sistem kako to sve funkcioniše, pa sam saznao sve moguće trase i redove vožnje svih linija, iako je direkcija za javni prevoz zakonski obavezana da dá takve informacije. Stvar je bila što ni oni nisu bili sigurni za neke noćne linije, pa sam ja išao i utvrđivao njihove trase.
Konkretan primer je bila linija 603N koja je išla autoputem, a ne kroz Surčin kuda je trebala da prolazi inače. Ja sam ih pustio dve godine, pošto su pričali da nemaju para i tome slično. Februara 2012., pošto direkcija nije ništa učinila do tada, uradio sam nalepnice u digitalnom formatu, izračunao koliko će mi trebati da pokrijem svako stajalište i otišao u štampariju. Cena štampanja toga svega je bila 8000 dinara koje sam bez razmišljanja dao. Nalepnice su bile gotove istog dana i od sutradan sam koristio svoje slobodno vreme posle fakulteta i krenuo sa lepljenjem. Počeo sam od periferije grada i Gročanskih sela, jer kad sam već morao da obiđem ceo grad, zašto ne bih počeo od nečega što mi se svidelo. Kada sam pokrio tek 10% svih stajališta i prešao ne znam ni sam koliko kilometara peške, novine su se zainteresovale za moju akciju. Veoma sam se prijatno iznenadio što su priče o mojim delima izlazile u novinama, jer sam ja bio mišljenja da one nisu interesantne ni ljudima oko mene, a kamoli nekom širem auditorijumu. Uglavnom, iz naslova ste mogli da izvučete da “grad nema 8000 već dve godine” i “student gradu donirao pare”. Od tada su se mediji uopšte veoma zainteresovali za mene.
Ja nikad nisam govorio da je grad Beograd đubre ili šta već, nego samo da je dužan da to uradi, a nije uradio. Šta je, tu je. Nekad i građani moraju da preuzmu inicijativu. Posle toga sam bio pozvan na sastanak kod gradskog menadžera Aleksandra Bijelića. To je bio najinteresantniji sastanak u mom životu. Tada sam predao ostatak nalepnica, a oni su ponudili da mi vrate 8000 koliko sam i dao, ali odbio sam pod uslovom samo da lepo zalepe. Gospodin Bijelić je bio fin prema meni, iskritikovao je one koji nisu uradili posao kako treba. Tokom držanja lekcije i objašnjavanja kako treba da izgledaju table na stajalištima, sekretarica ga je pozvala na važan telefonski razgovor, a njegova reakcija je bila “Filipe, nastavi!” i izašao je. Osećao sam se veoma neobično, jer sam im ja, dvadesetogodišnjak, davao instrukcije gde će polepiti ostatak mojih nalepnica. Posle tog sastanka, mene jednog je zamenilo deset ljudi u pet automobila. Rezultat njihovog rada jeste da su zalepili sve pogrešno. Baš sve! Pozvao sam GSP, tražio nekog zaduženog za stajališta, da bi me oni prebacili jedno desetak puta iz jedne jedinice GSP-a u drugu i nijedna nije imala veze sa onim što je meni trebalo. Na kraju sam ipak dobio službu koju sam tražio i bez predstavljanja im rekao da su sve nalepnice pogrešno izlepili.
- “Jao, pa ne lepimo mi to, nego onaj Vukša!”
- “Pa, ovde Filip Vukša”
- “Ahaaaa… Daću vam šeficu!”
Šefica je rekla da će se to srediti. Pre nego što sam otišao na sastanak sa direktorom direkcije za javni prevoz, otišao sam kod drugara koji se već bavio promenom dizajna autobuskih stajališta i rekao mu da smisli nešto jer sam znao da Direkcija za javni prevoz neće imati ništa. Na sastanku je sedeo još jedan, inače nenormalan, čovek. Dok sam govorio direktoru gde još treba da se izlepe nalepnice, taj čovek je jednostavno pukao. Crven u licu je urlao na mene kako su oni mogli mene krivično da gone i kako sam ja lepio nalepnice po njihovim stajalištima i kako, po pravilniku GSP-a iz sedamdeset i neke, te nalepnice treba da budu bele, a da su moje plave boje! Odgovorio sam mu da jedina osoba koja može da bude krivično gonjena je on, jer je njegovo odeljenje zaduženo za stajališta. Kada se sve to završilo, pomenuo sam im i to da, po rečima Bjelića, moraju da menjaju izgled tabli i pitao ih da li znaju kako će to. Rekli su mi da su razmišljali o tenderu, ali ja sam im pokazao dizajn koji sam poneo i rekao “Ovako ćete!”. Pristali su na to i otud današnji izgled tabli.
Na jesen 2012. je rađena akcija kontrole drvoreda u Beogradu. Ja sam do tog perioda samostalno prijavio nekih 500 sadnica koje nedostaju u drvoredima. To je zakonski obavezano tu da stoji. Nisam ja rekao da bi to bilo lepo da zasade ili bilo šta da poprave, već da zakon nalaže da to mora tako da bude. Naravno, to na šta zakon njih obavezuje i nije baš bitno, ali ako nas obavezuje da platimo račun, porez ili nešto treće, onda to prosto mora. Posadili su tih oko 500 stabala do te 2012. tako što sam ja pokrenuo akciju na Fejsbuku, a čak su i neke novine pisale o tome. Okupilo se dvadesetak građana i rasporedili smo se ko će koji deo grada da kontroliše. Mislio sam da ćemo svi zajedno skupiti oko 100 stabala i da će to biti super. Međutim, sakupili smo 1500 sadnica i odneli inspekciji. Ljudi iz Gradskog Zelenila nisu bili baš oduševljeni time. I dan danas prijavljujem nedostatak sadnica i iako ja prednjačim u tome, i drugi građani su se pridružili toj akciji. Sada Gradsko Zelenilo nema para za vandredno sađenje, tako da se prijave odbijaju. Hajde da barem kažu da će to biti u nekom roku od godinu dana ili u planu za sledeću godinu, pa i da prođe, ali ovo je katastrofa.
Ima ljudi koji su fenomenalni za saradnju. Čak i u onom najgorem tekstu u vezi sa bačenim prijavama sam morao da pohvalim izvesnu Jadranku Gligorić. To jedna veoma pozitivna starija komunalna inspektorka. Sve prijave koje sam podneo, a završile su kod nje, rešene su besprekorno, dok su kod većine drugih inspektora bila kojekakva odstupanja od zakona. Za razliku od većine, ona nijednu prijavu ne shvata lično i spremna je za saradnju. Još jedan primer dobre saradnje je autoprevoznik Lasta. I oni su takođe imali dosta prijava sa moje strane. Čak me je i jednom pozvao direktor Laste i rekao da je njemu fenomenalno što ja kao putnik prijavljujem sve nepravilnosti umesto što on sedi i potpisuje da je sve u najboljem redu. Imamo tako fenomenalnu saradnju da nisam već dve godine podneo prijavu, već sam ih svaki put nazvao i rekao gde je problem i on bi se rešio odmah. Za razliku od njih, GSP primi dnevno između deset i sedamdeset prijava zbog raznoraznih problema.
Moram da pohvalim i jednu ženu koja od skoro ne radi u GSP-u. Ona je tačno znala šta se sve dešavalo u tom preduzeću i prijavljivala sve nepravilnosti. Bila je na nekom višem nivou i do današnjeg dana fenomenalno sarađuje sa mnom. Ja i dan-danas ne znam njeno pravo ime, a sarađujemo od 2009. godine. Žena je genije! Terorisala je zaposlene u GSP-u, u smislu da ih je terala da rade svoj posao. Ona mi je pomogla i onda kada su me napali u junu 2012. Tada sam fotografisao vozilo privatnog prevoznika Lui Travel koje je stajalo u Zemunu na okretnici Kej Oslobođenja. To vozilo je imalo polupana stakla na vratima već duže vreme. Prvo me je napao vozač tog vozila bez prethodne ikakve komunikacije, a onda mu se pridružio i vozač GSP-a koji je ranije po mojoj prijavi dobio destimulaciju od oko 10% na platu zato što nije stao na stajalište na autoputu kada je obavljao poslednji dnevni polazak na liniji 611. Pošto sam izlazio po novinama dosta puta, a on je video ko ga je tada prijavio, povezao je te dve stvari i rešio da reaguje. Dok se to sve dešavalo, ja sam bio na vezi sa pomenutom ženom koja je istog momenta zvala policiju i pomogla mi. Policija je podnela prekršajnu prijavu protiv njega. Sreća pa sam utrčao u jedno dvorište gde je kamera snimila sve, tako da njegova tvrdnja da nije bio na licu mesta pada u vodu. Taj slučaj i dalje nije rešen na sudu. Takođe sam ja podneo privatnu tužbu protiv njega jer smatram da je to više od jednog prekršaja, to jest da nije u istom rangu sa prekršajem kao kad neki autobus ne obavi polazak ili vozilo nije obeleženo kako treba.
Sve ovo zna da bude opterećujuće. Naravno da ne planiram da stanem. Grad je teško dovesti u savršenstvo. Mada je to savršenstvo nemoguće, ja ka tome težim i opet kažem da niko ne treba da podnese 5000 prijava inspekciji i 4000 javnim preduzećima (čitaj GSP), ali koliko puta je svako od nas prošao pored javne rasvete koja ne radi ili primetio polazak javnog prevoza koji se nije obavio, šahtove bez poklopca ili bilo kakve probleme u gradu i pomislio “eto, gradska uprava je loša”, ali koliko puta smo mi ti koji u ovakvom naopakom sistemu moramo da iniciramo da se takve stvari srede umesto što okrećemo glavu jer se plašimo svih ovih događaja koje sam ispričao. Mislim da mi kao građani ne smemo da dozvolimo da se institucije dalje odaljavaju od nas jer mislim da sam nekako dokazao da nije bitno ko smo i šta smo, koliko imamo godina, ali da apsolutno možemo da utičemo na okruženje. Pogledajte isped svoje kuće, zgrade, u svojoj ulici, kraju. Prijavite problem ako ima. Počnite od toga.