[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=720391#p720391:35i171id je napisao(la):
marrecar » 24 Mar 2020 04:00 pm[/url]":35i171id]A na kraju krajeva, svako od njih ko je imao gubitke, a do tada je poslovao pristojno, nakon svih ovih mera će moći opet da stane na noge. Ja ovde pak više vidim ekonomski lošu situaciju za državne firme i državnu upravu, jer država treba da izdvoji novac koji je bio namenjen za nešto drugo, dok privatni sektor će moći da se oporavi za relativno kratko vreme. Svaki otpušteni radnik će biti nadoknađen, jer ja računam da niko nije dobio posao tek onako, nego zato što je toj firmi bio potreban radnik. A kada se firma vrati u "regularni" rad, sigurno će opet biti potreba za istim brojem radnika pre otpuštanja.
Nije to baš tako jednostavno. Da bi firma posle krize ponovo stala na noge i mogla da plati radnike mora da postoji potražnja, a potražnju mogu da stvore samo ti isti radnici kojima prvo treba novac i zaposlenje da bi mogli nešto da kupuju. To je začarani krug koji obično funkcioniše u samo dva stabilna režima. Ili ima puno para, puno se troši i onda, zbog toga, puno firmi dobro posluje, ili para nema, pa niko ništa ne kupuje i firme ne mogu posluju jer nema potražnje. Matematičkim jezikom, to je sistem sa memorijom, a ne sistem bez memorije. Upravo zbog te memorije sistema i postoje ekonomske krize.
Nevolja je što je u modernom prenaduvanom tržišno-konzumerističkom ekonomskom sistemu skoro sva vrednost ustvari virtuelna, tj realno ne postoji, samo je na silu stvorena konvencija koje se zato uvek može promeniti. Novac je samo simbol. Ranije je imao zlatnu podlogu, ali je čak i zlato takođe samo simbol, jer ako nema šta da se jede, ne vredi ni ceo magacin zlata. A sada ne postoji čak ni zlatna podloga. Sve je percepciji i prividu. TOGA se svi sada plaše. Dakle, kako posle svega ponovo stvoriti poverenje i ponovo naduvati ceo taj prividni sistem vrednosti, gigantske arbitrarne potražnje u kritično zagađenom svetu koji se neverovatnom brzinom greje, tj ubediti narod da im je zaista ponovo neophodno hiljade i hiljade proizvoda čije je realna vrednost prosto izmišljena, tj proizilazi iz načina života i arbitrarnih konvencija šta je u životu "važno", pa se zbog toga baš to "mora imati". Zato velike krize dugo traju, jer malo šta sem hrane ima realnu vrednost, pa milionima tesno povezanih proizvoda treba veoma polako i sinhronizovano naduvavati prividnu vrednost.
Naravno, neko poslednje pribežište ipak postoji u obliku ratne, ili bolje reći privrede elementarnih katastrofa. Svi imaju radnu obavezu, svime što se proizvede raspolaže samo država, i samo ona posle raspodeljuje svima prema potrebama. Drugim rečima, to je privremeno ukidanje tržišta i privatne svojine. Međutim to je ekstremno i zato se retko primenjuje. Postoje i mnoge blaže mere, recimo krediti sa naštampanim parama kojima je dekretom određena arbitrarna vrednost i slično, ali sve one traže vreme i krajnje su komplikovane u povezanom i međuzavisnom svetu mnogih država od kojih svaka ima svoju različitu ekonomsku politiku. Pa se onda te izmišljene vrednosti sukobljavaju i međusobno relativizuju. Kad neko nad svima drži veliku batinu, kao što su do sada to radili Amerikanci, onda neophodna međunardna sinhronizacija još nekako i funkcioniše. To je bio post WWII poredak. Ali ćemo tek videti kako će se oni izvući iz ove bede.
Zbog svega toga je važno biti samodovoljan bar na onom najelementarnijem, egzistencijalnom nivou. Što se nas tiče neka pouka svega ovoga nije preterano teška. Fokus treba da bude na proizvodnji i izvozu viškova hrane, pošto imamo i prirodne predispozicije za to (zbog toga je prodaja PKB-a, odnosno tog zemljišta i sistema brana i kanala za navodnjavanje, ne samo kriminal nego po šteti verovatno i nešto gore), zatim moramo pod našom kontrolom ostaviti strateške resurse i strateške firme. Pa posle, na tim osnovama, dalje graditi već prema zahtevima međunarodnog tržišta. Međutim osnovna strateška bezbednost u oblastima energije, prirodnih resursa i osnovnih sirovina, komunikacija, hrane i bazičnih industrijskih postojenja MORA da postoji i da NE BUDE diktirana samo tržištem. To ne smemo prodavati strancima. Jer to onda nije nezavisna država ma kako ona sebe nazivala.