Mile
Beginner
- Učlanjen(a)
- 02.11.2007.
- Poruke
- 50
- Pohvaljen
- 2
Vodeći srpski pisac, autor mnogih romana, drama i proznih knjiga, Borislav Pekić (1930-1992), bio je takođe aktivan u političkom životu, boreći se celog života za obaranje komunističkog režima u Jugoslaviji, kasnije Srbiji i uspostavljanje demokratskog sistema.
U knjizi Odmor od istorije [1] sakupljeni su posthumno njegovi članci, govori, i odgovori na pitanja o političkim i socijalnim problemima Jugoslavije posle Drugog svetskog rata. Kad se rat završio, Pekiću je bilo petnaest godina. Kao i mnogi mladi ljudi tog doba, želeo je da Jugoslavijom vlada prava demokratija, ali je diktatura komunističkog režima to osujetio ustanovivši vlast jedne partije, čemu se Pekić aktivno usprotivio.
Organizovao je tajna politička udruženja, bio otkriven i osuđen na petnaest godina robije. Pošto je odrobijao kaznu, Pekić se ponovo aktivizirao, ali je zbog toga morao da traži azil u Londonu, gde je proveo nekoliko godina. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka Pekić je pristupio mladoj Demokratskoj stranci i bio jedan od mozgova te stranke sve do svoje prerane smrti.
U knjizi Odmor od istorije vidi se šta je Pekić mislio o problemima koji su ophrvali Jugoslaviju. Jedno postaje sasvim jasno: njegova nepokolebljiva vera u demokratiju kao najboljem političkom sistemu koji može da izvuče Jugoslaviju iz kala u koji su je bacili komunisti za vreme svoje poluvekovne vladavine. Knjiga je prepuna ozbiljnih misli, izraženih na tipično Pekićev način, komentara na razne pojave u životu Srba u poslednjem poluveku i diskusija o političkim sistemima.
Nemoguće je uključiti sve to u ovaj kratak članak, niti je to svrsishodno. Zadržaćemo se na osnovnim elementima komunističke vladavine i rađanja demokratije u Srbiji, naročito na onome što označava revizionističko gledanje na stvari. Sve to danas izgleda dobro poznato, ali zvučalo je novo i smelo, kada su ovi članci prvi put objavljivani osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka.
Šta Pekić misli o komunizmu? S obzirom na njegova iskustva pod komunizmom, njegova mišljenja su izrazito protivna. Pekić totalno odbija komunizam, ne samo naš: "Svaki komunizam je jednako rđav, a razlika među njima nisu ni od istorijskog, ni za život naroda od bilo kakvog praktičnog značaja." (16)
Razloge kriza pod komunizmom Pekić nalazi u srži njegovog bića: "Politička kriza nije samo ekonomsku nužno sledila već je prouzrokovana uz snažnu i solidarnu pomoć dva faktora: oćiglednom nesposobnošću na nasilju zasnovanog diktatorskog, jednopartijskog. monistički obsolescentnog, pseudoklasnog proleteriskog poretka da zadovolji materijalne, duhovne i političke potrebe građana, kao i paradigmatičnom propašću svih socijalističkih kopija Jugoslavije u Evropi." (16-17)
Komunisti tvrde da će nove stranke, usled nemanja iskustva, biti katastrofalne za zemlju. "Ovaj argumenat nije sporan, ali jedino ukoliko se zanemari bizarna činjenica da ga pruža partija koja je, tokom pet decenija svoje neuke, samovoljne i egotične politike, sve u svojoj moći učinila da do te krize dovede.
Ta partija ima iskustvo u vlasti, ali iskustvo u čemu? Za sada jedino u rđavom vladanju... Da li je bolje da s vladavinom nastave oni koji se pohvaliti mogu jedino epskim neuspesima, u čemu su neosporno majstori... Logika nalaže da, ako komunisti ovako loše upravljaju, antikomunisti to ne mogu zato što nisu komunisti." (33-34)
Komuniste žele vlast "ne da bi se pomoću nje nešto učinilo, nego da bi se prosto – vladalo – ma se ništa ne učinilo, ma se činilo sve naopako ..." Tvrde "da će to biti i za sve najbolje. Za njih hoće, u to ne sumnjam. Ali kako će nama biti?" (35) "Čemu danas odgovaraju reči kao što su: socijalizam, samoupravljanje. socijalistička demokratija, bratstvo i jedinstvo? To su sve one reči zbog kojih već decenijama muzemo bikove umesto krava... Vratimo se jeziku u kome je pop pop, a bob bob. A ne obrnuto." (38)
Pekić krivi i levu inteligenciju, "koja je sebe smatrala našom savešću", koja je obilno koristila priliku, "opravdavajući genocid nad ruskim narodom koji je, na mutnom Istoku, zamenjivao veliku društvenu reformu, jer s durbinske daljine bezbednog i jasnog Zapada nije izgledao onako kao što je izgledao iz masovnih jama za streljanje ili kroz žice sibirskih logora. Koliko je naprednih gluposti na tu temu izgovoreno? Koliko je idealističkih zločina u premisli počinjeno?" (39)
Najveću manu komunizma Pekić vidi u fanatizmu, u "betoniranim mozgovima", narodski rečeno. "Pokušajmo. bar ponekad, da posumnjamo u ono što sami mislimo i činimo, jer to je teže ali zrelije plodove donosi. Komunisti ovaj nauk nikad nisu naučili, valjda i stoga što se on protivi načelima dijalektičke istorijske nužnosti, po kojoj su predvideli sve, sve osim propasti. Nikad u sebe i svoje ideje nisu posumnjali. Tako su postigli da svi sumnjamo u njih... O sudbini obožavatelja totalne istine možete se obavestiti takođe kod komunista, koje je porazio pre nedostatak sumnje nego suvišak vere." (212)
Drugu manu u komunizmu Pekić vidi u čuvenom geslu "cilj opravdava sredstva". Mada ga nisu oni izmislili, prihvatili su ga kao najvažniji princip svoje aktivnosti. "Ne mislimo da postoji cilj koji dopušta svako sredstvo, a naročito onaj koji je vredan tuđe patnje... Pošto su nas komunisti, i do sada, svemu podučili, i tu im instruktorska čast pripada... Nemojmo dopustiti da, kao komunisti, na kraju života, u sred ruševina svog dela, moramo objašnjavati šta smo sve plemenito hteli i zašto nam je uspelo da ništa od toga ne izvedemo. Sinovi nam neće verovati." (213)
Pekić gleda na socijalizam sa slične tačke gledišta. "Socijalizam je najgori za one koji u njemu žive, bolji za one koji ga sprovode, ma gde živeli, još bolji za one koji ga van njega propovedaju, a najbolji za one koji ga ne poznaju... Oni što u njemu žive nemaju mogućnosti da ga promene. Oni koji ga uzrokuju neće da ga promene. A oni što ga sa strane propovedaju nemaju razloga da ga menjaju." (53)
Interesantno je iskustvo naroda pod komunizmom (otuda naslov ove knjige): "Izgrađujući socijalizam kao svoj prirodan model, komunisti su nas zamorili, ali nas nisu ubedili. Onda su nas počeli plašiti, ali nas ni tada nisu ubedili. Ponižavali su nas, nisu ubedili. Mučili su nas, i opet nisu ubedili. Sad se menjaju, ali ni sad nas ne ubeđuju. Jer, ako nas delima za pola veka nisu ubedili, kako će rečima za nekoliko godina?...
Zašto bismo im ovog puta verovali kad nikad ranije nismo? I nije pitanje kakav će nam program ponuditi – o, biće on dobar, mora biti, mora jer nije njihov nego naš – nego kakve nam garancije mogu pružiti da će ga i ostvarivati... Stoga, ceneći napore što su ih komunisti tokom pola veka uložili u našu propast, uzimajući u obzir da im to nije bila istorijska namera, ali ostaje istorijska krivica, mi od njih ništa drugo ne zahtevamo nego da se od te zamorne istorije odmore. Njima je potreban odmor od istorije, nama od njih." (48)
Pekić citira preporuku Kromvela dugom Parlamentu, u predvečerje Engleske revolucije: "Isuviše ste dugo ovde sedeli za ono malo dobra koje ste nam doneli. Idite, za ime boga idite, i da vas naše oči više nikad ne vide!" (49).
Nije ni čudo što Pekić smatra socijalistički (čitaj komunistički) period poluvekovnom socijalističkom robijom, koja je, izgleda, zamišljena kao doživotna. (234)
Sve se to odrazilo u državi koju su komunisti stvorili. Pekić to zove "idealno rđavom državom". Iza niza visprenih aforističkih definicija u knjizi o takvoj državi izdvajamo nekoliko upečatljivih:
"Država u kojoj ste najbezbedniji ako ste u zatvori.
Država u kojoj se jednakost sastoji u bedi, a sloboda u nejednakosti.
Država čiji su građani taoci njene vlade.
Država u kojoj umesto očevine nasleđujete strah.
Država u kojoj je jedina pouzdana rubrika u novinama – čitulja.
Država u kojoj je građanin odgovoran za svoje pretke, ali ne odgovara za svoje potomke.
Država u kojoj se ljudi ne sahranjuju samo na grobljima.
I najzad, država čiju himnu slušate kao sopstveno opelo..." (12)
U jednoj drugoj aforističkoj grupi iz 1987. godine Pekić se ponovo dotiče takve države, tj. konkretnih rezultata komunističke vladavine.
"Radnici su dobili svoju revoluciju, ali revolucija još uvek nema svoje radnike."
"1941. smo izgubili zemlju. 1944. drugi su je dobili. 1948. počela nam se vraćati. Koliko treba vremena da bude ono što je bila 1941?"
"Svako ko propoveda slobodu a istovremeno je propovedanjem uskraćuje čini veći zločin od onoga koji je, u načelu, odbacuje."
"Zatvorite usta da biste otvorili guzici. Negde se mora disati."
Nijedna generacija nema prava da od svojih zabluda napravi koncept budućnosti za svoje sinove."
"Čovek glasa ako ima između čega da bira. Ja nisam imao. Vi mi nikada niste dopustili da koristim svoje građansko pravo, koje je neprikosnoveno u zemljama koje ideološki prezirete, a ekonomski želite da sledite."
"Primetna je naglašena činjenica da se otvara jedino prošlost Golog otoka. (Ne i Sremske Mitrovice, Niša, Zabele, Obilićevog venca ili Glavnjače."
"Ako nas niste mogli ubediti svojim delima, kako ćete rečima?"
"Ništa nam ne koristi želja da uvedemo demokratiju ako pod njom podrazumevamo socijalizam." (174-182)
Država zasnovana na diktatorskim temeljima ne može a da ne izražava osnovnu prirodu komunizma. Na primer: "Informbiro se desio godine 1948. Goli otok je osnovan 1949. Šta se događalo pre toga? Jesu li naši zatvori pre toga bili prazni? Jesu li naše tamnice dolaskom komunističke revolucionarne vlasti opustele? Jesu li sudski tribunali, usled nedostatka posla, raspušteni?
Da li pripadnici političke policije, kao besposleni, otišli na kolektivni odmor da se vrate tek 1948, da bi dočekali svoje dosadašnje političke istomišljenike i saradnike? Po kazamatima u kojima sam tada kao osuđenik na petnaest godina prisilnog rada ležao, sretao sam mnoge lažno optužene i nevine ljude. Neke zatvorene da im se uzme građanski ugled, druge da im se otme imovina." (45)
Aludirajući na svoj prvi roman, Vreme čuda, Pekić ironično govori o komunističkoj državi: "U zdravom svetu i vremenu činovnici opslužuju građane, samo kod nas, u vremenu čuda, građani služe činovnicima... Svuda je država u prvom redu sigurnost i pravda; kod nas, u vremenu čuda, ona je osnovni uzrok nesigurnosti i nepravde... Samo u našem vremenu čuda se od parlamenta – mesta bespoštedne borbe – zahteva tolerancija, čak i finoća koju su vlastodršci uništili u našim životima i traži sloga, s tim, naravno, da se složimo sa njima." (231)
Pekić često govori i o demokratiji kao antidotu komunizmu. On je svestan da i demokratija ima mana, ali upoređujući je sa komunizmom daleko je bolji sistem. "Zato nam se čini da je demokratija haos. Ne tvrdim da na prvi pogled ne izgleda pomalo haotično, ali samo ako je vidite u poređenju sa dosadašnjom socijalističkom stvarnošću, tiranijom koja je najpre ličila na nepokretni nadgrobni kamen naših života, a onda na smrdljivu baruštinu koja se preko njih razlila." (31)
Što se budućnosti tiče, Pekić upozorava: "Treba biti budan. Mi smo pre rata bili uspavani, pa smo sad dobili komuniste." (71) On je optimista o pobedi nad komunizmom: "Oslobođenje je blizu. Ova će tiranija nesposobnih i bezumnih ljudi nestati kao i sve što su nestale. Srbija će povratiti svoju čast koju su joj oni uprljali i vratiti nadu koju su joj oni oduzeli." (228).
U svom optimizmu Pekić retorički ispravlja čak i sebe: "Rekoh da je vreme čuda ono u kome se događaji ne drže ljudske logike, no uzimaju slobodu da se zbivaju po nekoj svojoj tajanstvenoj, neobjašnjivoj volji. Nisam bio u pravu. To je možda tako u normalnoj zemlji čuda i u normalnom vremenu čuda. Kod nas su čak i čuda prirodna. Ne zbivaju se po nekoj neobjašnjivoj volji nego po volji Socijalističke partije Srbije. A ona ni najmanje nije tajanstvena. I nisam u pravu bio kad sam rekao da se u vremenu čuda ništa ne može predvideti, ni u šta se pouzdati. U našem, bogami, može. Ako ništa drugo, možemo predvideti i poverovati da će na prvim slobodnim izborima ova čuda najzad prestati." (231-232)
Borislav Pekić ostavio je za sobom ne samo divna književna dela već i zabeležene misli o tome kakav politički sistem Srbija treba da ima, za koji se borio još od mladih dana, čak i robijao, i za koji je platio skupu cenu narušenog zdravlja i skraćenog života.
U knjizi Odmor od istorije [1] sakupljeni su posthumno njegovi članci, govori, i odgovori na pitanja o političkim i socijalnim problemima Jugoslavije posle Drugog svetskog rata. Kad se rat završio, Pekiću je bilo petnaest godina. Kao i mnogi mladi ljudi tog doba, želeo je da Jugoslavijom vlada prava demokratija, ali je diktatura komunističkog režima to osujetio ustanovivši vlast jedne partije, čemu se Pekić aktivno usprotivio.
Organizovao je tajna politička udruženja, bio otkriven i osuđen na petnaest godina robije. Pošto je odrobijao kaznu, Pekić se ponovo aktivizirao, ali je zbog toga morao da traži azil u Londonu, gde je proveo nekoliko godina. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka Pekić je pristupio mladoj Demokratskoj stranci i bio jedan od mozgova te stranke sve do svoje prerane smrti.
U knjizi Odmor od istorije vidi se šta je Pekić mislio o problemima koji su ophrvali Jugoslaviju. Jedno postaje sasvim jasno: njegova nepokolebljiva vera u demokratiju kao najboljem političkom sistemu koji može da izvuče Jugoslaviju iz kala u koji su je bacili komunisti za vreme svoje poluvekovne vladavine. Knjiga je prepuna ozbiljnih misli, izraženih na tipično Pekićev način, komentara na razne pojave u životu Srba u poslednjem poluveku i diskusija o političkim sistemima.
Nemoguće je uključiti sve to u ovaj kratak članak, niti je to svrsishodno. Zadržaćemo se na osnovnim elementima komunističke vladavine i rađanja demokratije u Srbiji, naročito na onome što označava revizionističko gledanje na stvari. Sve to danas izgleda dobro poznato, ali zvučalo je novo i smelo, kada su ovi članci prvi put objavljivani osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka.
Šta Pekić misli o komunizmu? S obzirom na njegova iskustva pod komunizmom, njegova mišljenja su izrazito protivna. Pekić totalno odbija komunizam, ne samo naš: "Svaki komunizam je jednako rđav, a razlika među njima nisu ni od istorijskog, ni za život naroda od bilo kakvog praktičnog značaja." (16)
Razloge kriza pod komunizmom Pekić nalazi u srži njegovog bića: "Politička kriza nije samo ekonomsku nužno sledila već je prouzrokovana uz snažnu i solidarnu pomoć dva faktora: oćiglednom nesposobnošću na nasilju zasnovanog diktatorskog, jednopartijskog. monistički obsolescentnog, pseudoklasnog proleteriskog poretka da zadovolji materijalne, duhovne i političke potrebe građana, kao i paradigmatičnom propašću svih socijalističkih kopija Jugoslavije u Evropi." (16-17)
Komunisti tvrde da će nove stranke, usled nemanja iskustva, biti katastrofalne za zemlju. "Ovaj argumenat nije sporan, ali jedino ukoliko se zanemari bizarna činjenica da ga pruža partija koja je, tokom pet decenija svoje neuke, samovoljne i egotične politike, sve u svojoj moći učinila da do te krize dovede.
Ta partija ima iskustvo u vlasti, ali iskustvo u čemu? Za sada jedino u rđavom vladanju... Da li je bolje da s vladavinom nastave oni koji se pohvaliti mogu jedino epskim neuspesima, u čemu su neosporno majstori... Logika nalaže da, ako komunisti ovako loše upravljaju, antikomunisti to ne mogu zato što nisu komunisti." (33-34)
Komuniste žele vlast "ne da bi se pomoću nje nešto učinilo, nego da bi se prosto – vladalo – ma se ništa ne učinilo, ma se činilo sve naopako ..." Tvrde "da će to biti i za sve najbolje. Za njih hoće, u to ne sumnjam. Ali kako će nama biti?" (35) "Čemu danas odgovaraju reči kao što su: socijalizam, samoupravljanje. socijalistička demokratija, bratstvo i jedinstvo? To su sve one reči zbog kojih već decenijama muzemo bikove umesto krava... Vratimo se jeziku u kome je pop pop, a bob bob. A ne obrnuto." (38)
Pekić krivi i levu inteligenciju, "koja je sebe smatrala našom savešću", koja je obilno koristila priliku, "opravdavajući genocid nad ruskim narodom koji je, na mutnom Istoku, zamenjivao veliku društvenu reformu, jer s durbinske daljine bezbednog i jasnog Zapada nije izgledao onako kao što je izgledao iz masovnih jama za streljanje ili kroz žice sibirskih logora. Koliko je naprednih gluposti na tu temu izgovoreno? Koliko je idealističkih zločina u premisli počinjeno?" (39)
Najveću manu komunizma Pekić vidi u fanatizmu, u "betoniranim mozgovima", narodski rečeno. "Pokušajmo. bar ponekad, da posumnjamo u ono što sami mislimo i činimo, jer to je teže ali zrelije plodove donosi. Komunisti ovaj nauk nikad nisu naučili, valjda i stoga što se on protivi načelima dijalektičke istorijske nužnosti, po kojoj su predvideli sve, sve osim propasti. Nikad u sebe i svoje ideje nisu posumnjali. Tako su postigli da svi sumnjamo u njih... O sudbini obožavatelja totalne istine možete se obavestiti takođe kod komunista, koje je porazio pre nedostatak sumnje nego suvišak vere." (212)
Drugu manu u komunizmu Pekić vidi u čuvenom geslu "cilj opravdava sredstva". Mada ga nisu oni izmislili, prihvatili su ga kao najvažniji princip svoje aktivnosti. "Ne mislimo da postoji cilj koji dopušta svako sredstvo, a naročito onaj koji je vredan tuđe patnje... Pošto su nas komunisti, i do sada, svemu podučili, i tu im instruktorska čast pripada... Nemojmo dopustiti da, kao komunisti, na kraju života, u sred ruševina svog dela, moramo objašnjavati šta smo sve plemenito hteli i zašto nam je uspelo da ništa od toga ne izvedemo. Sinovi nam neće verovati." (213)
Pekić gleda na socijalizam sa slične tačke gledišta. "Socijalizam je najgori za one koji u njemu žive, bolji za one koji ga sprovode, ma gde živeli, još bolji za one koji ga van njega propovedaju, a najbolji za one koji ga ne poznaju... Oni što u njemu žive nemaju mogućnosti da ga promene. Oni koji ga uzrokuju neće da ga promene. A oni što ga sa strane propovedaju nemaju razloga da ga menjaju." (53)
Interesantno je iskustvo naroda pod komunizmom (otuda naslov ove knjige): "Izgrađujući socijalizam kao svoj prirodan model, komunisti su nas zamorili, ali nas nisu ubedili. Onda su nas počeli plašiti, ali nas ni tada nisu ubedili. Ponižavali su nas, nisu ubedili. Mučili su nas, i opet nisu ubedili. Sad se menjaju, ali ni sad nas ne ubeđuju. Jer, ako nas delima za pola veka nisu ubedili, kako će rečima za nekoliko godina?...
Zašto bismo im ovog puta verovali kad nikad ranije nismo? I nije pitanje kakav će nam program ponuditi – o, biće on dobar, mora biti, mora jer nije njihov nego naš – nego kakve nam garancije mogu pružiti da će ga i ostvarivati... Stoga, ceneći napore što su ih komunisti tokom pola veka uložili u našu propast, uzimajući u obzir da im to nije bila istorijska namera, ali ostaje istorijska krivica, mi od njih ništa drugo ne zahtevamo nego da se od te zamorne istorije odmore. Njima je potreban odmor od istorije, nama od njih." (48)
Pekić citira preporuku Kromvela dugom Parlamentu, u predvečerje Engleske revolucije: "Isuviše ste dugo ovde sedeli za ono malo dobra koje ste nam doneli. Idite, za ime boga idite, i da vas naše oči više nikad ne vide!" (49).
Nije ni čudo što Pekić smatra socijalistički (čitaj komunistički) period poluvekovnom socijalističkom robijom, koja je, izgleda, zamišljena kao doživotna. (234)
Sve se to odrazilo u državi koju su komunisti stvorili. Pekić to zove "idealno rđavom državom". Iza niza visprenih aforističkih definicija u knjizi o takvoj državi izdvajamo nekoliko upečatljivih:
"Država u kojoj ste najbezbedniji ako ste u zatvori.
Država u kojoj se jednakost sastoji u bedi, a sloboda u nejednakosti.
Država čiji su građani taoci njene vlade.
Država u kojoj umesto očevine nasleđujete strah.
Država u kojoj je jedina pouzdana rubrika u novinama – čitulja.
Država u kojoj je građanin odgovoran za svoje pretke, ali ne odgovara za svoje potomke.
Država u kojoj se ljudi ne sahranjuju samo na grobljima.
I najzad, država čiju himnu slušate kao sopstveno opelo..." (12)
U jednoj drugoj aforističkoj grupi iz 1987. godine Pekić se ponovo dotiče takve države, tj. konkretnih rezultata komunističke vladavine.
"Radnici su dobili svoju revoluciju, ali revolucija još uvek nema svoje radnike."
"1941. smo izgubili zemlju. 1944. drugi su je dobili. 1948. počela nam se vraćati. Koliko treba vremena da bude ono što je bila 1941?"
"Svako ko propoveda slobodu a istovremeno je propovedanjem uskraćuje čini veći zločin od onoga koji je, u načelu, odbacuje."
"Zatvorite usta da biste otvorili guzici. Negde se mora disati."
Nijedna generacija nema prava da od svojih zabluda napravi koncept budućnosti za svoje sinove."
"Čovek glasa ako ima između čega da bira. Ja nisam imao. Vi mi nikada niste dopustili da koristim svoje građansko pravo, koje je neprikosnoveno u zemljama koje ideološki prezirete, a ekonomski želite da sledite."
"Primetna je naglašena činjenica da se otvara jedino prošlost Golog otoka. (Ne i Sremske Mitrovice, Niša, Zabele, Obilićevog venca ili Glavnjače."
"Ako nas niste mogli ubediti svojim delima, kako ćete rečima?"
"Ništa nam ne koristi želja da uvedemo demokratiju ako pod njom podrazumevamo socijalizam." (174-182)
Država zasnovana na diktatorskim temeljima ne može a da ne izražava osnovnu prirodu komunizma. Na primer: "Informbiro se desio godine 1948. Goli otok je osnovan 1949. Šta se događalo pre toga? Jesu li naši zatvori pre toga bili prazni? Jesu li naše tamnice dolaskom komunističke revolucionarne vlasti opustele? Jesu li sudski tribunali, usled nedostatka posla, raspušteni?
Da li pripadnici političke policije, kao besposleni, otišli na kolektivni odmor da se vrate tek 1948, da bi dočekali svoje dosadašnje političke istomišljenike i saradnike? Po kazamatima u kojima sam tada kao osuđenik na petnaest godina prisilnog rada ležao, sretao sam mnoge lažno optužene i nevine ljude. Neke zatvorene da im se uzme građanski ugled, druge da im se otme imovina." (45)
Aludirajući na svoj prvi roman, Vreme čuda, Pekić ironično govori o komunističkoj državi: "U zdravom svetu i vremenu činovnici opslužuju građane, samo kod nas, u vremenu čuda, građani služe činovnicima... Svuda je država u prvom redu sigurnost i pravda; kod nas, u vremenu čuda, ona je osnovni uzrok nesigurnosti i nepravde... Samo u našem vremenu čuda se od parlamenta – mesta bespoštedne borbe – zahteva tolerancija, čak i finoća koju su vlastodršci uništili u našim životima i traži sloga, s tim, naravno, da se složimo sa njima." (231)
Pekić često govori i o demokratiji kao antidotu komunizmu. On je svestan da i demokratija ima mana, ali upoređujući je sa komunizmom daleko je bolji sistem. "Zato nam se čini da je demokratija haos. Ne tvrdim da na prvi pogled ne izgleda pomalo haotično, ali samo ako je vidite u poređenju sa dosadašnjom socijalističkom stvarnošću, tiranijom koja je najpre ličila na nepokretni nadgrobni kamen naših života, a onda na smrdljivu baruštinu koja se preko njih razlila." (31)
Što se budućnosti tiče, Pekić upozorava: "Treba biti budan. Mi smo pre rata bili uspavani, pa smo sad dobili komuniste." (71) On je optimista o pobedi nad komunizmom: "Oslobođenje je blizu. Ova će tiranija nesposobnih i bezumnih ljudi nestati kao i sve što su nestale. Srbija će povratiti svoju čast koju su joj oni uprljali i vratiti nadu koju su joj oni oduzeli." (228).
U svom optimizmu Pekić retorički ispravlja čak i sebe: "Rekoh da je vreme čuda ono u kome se događaji ne drže ljudske logike, no uzimaju slobodu da se zbivaju po nekoj svojoj tajanstvenoj, neobjašnjivoj volji. Nisam bio u pravu. To je možda tako u normalnoj zemlji čuda i u normalnom vremenu čuda. Kod nas su čak i čuda prirodna. Ne zbivaju se po nekoj neobjašnjivoj volji nego po volji Socijalističke partije Srbije. A ona ni najmanje nije tajanstvena. I nisam u pravu bio kad sam rekao da se u vremenu čuda ništa ne može predvideti, ni u šta se pouzdati. U našem, bogami, može. Ako ništa drugo, možemo predvideti i poverovati da će na prvim slobodnim izborima ova čuda najzad prestati." (231-232)
Borislav Pekić ostavio je za sobom ne samo divna književna dela već i zabeležene misli o tome kakav politički sistem Srbija treba da ima, za koji se borio još od mladih dana, čak i robijao, i za koji je platio skupu cenu narušenog zdravlja i skraćenog života.
