To je prosto nastavak čitavog političkog "pokreta" izvlačenja profita iz toga ko kontroliše davanje prava na korišćenje i prodaju građevinskog zemljišta Beograda, ali i svog zemljišta koje bi ili moglo postati građevinsko, ili se tako može koristiti. U prvoj grupi su recimo mahinacije oko prodaje PKB-a sa idejom kasnijeg pretvaranje poljoprivrednog zemljišta u građevinsko, a igra je u tome ko će tom prlikom zaraditi više, a ko manje. U drugoj grupi su reke i njihove obale.
Parcelisanjem i izdavanjem kompletnog priobalja Save i Dunava u Beogradu, uz minimalne izuzetke, sa istovremenom očiglednom opstrukcijom koja DECENIJAMA sprečava da se usvoje uobičajeni i za sve obavezni Evropski standardi za korišćenje reka u gradovima, reke su efektivno pretvorene u dodatno gradsko građevinsko zemljište. Da li su temlji zgrada na šipovima ili na pontonima je svejedno, iznad toga je uvek neka zgrada iz koje vlasnik izvlači profit. Tako su efektivno suzili reku, građanima oduzeli pogled na njih, a sebi povećali građevinski prostor koji kontrolišu i izdaju. Insistiranje na nazivu "splavovi" umesto "zgrade", su dimna zavesa koja izdvaja nebitno, jedan građanima nevažan tehnički detalj konstrukcije, a sakriva suštinu, dakle sadržaj, funkciju i stvaranje profita iz nečega što je sasvim uobičajeni građevinski objekat kao i svi drugi, i pre svega sakriva činjenicu da je građanima ODUZETO nekih 90% gradskih reka, budući da ih oni u praksi mogu doživeti samo sa obala koje su zbog nečijeg profita pretvorene u sa obe strane izgrađene ULICE i efektivno privatizovano zemljište oko njih. Sem u Zemunu gde je deo rečne obale i sasvim bukvalno prodat privatniku. Pretpostavljam kao početak trenda da se faktičko stanje polako i vremenom pretvara u formalno.