Šta je novo?
Od:
Filteri

Balkan, ekonomija, razvoj i evrointegracije

Da ovde prebacimo diskusiju o carinskoj uniji, jer se ne odnosi samo na Crnu Goru.


0501f_ocp_w380_h300.jpg

15/01/2009 19:53 | Priština, Podgorica, Beograd | Saveznici: Bamir Topi i Fatmir Sejdiu


NAŠA PRIČA - Šta predstavlja inicijativa Prištine i Tirane za stvaranje „šengenske zone“ sa Crnom Gorom i Makedonijom
Balkanski Beneluks ili provociranje Srbije
Albanske i kosovske vlasti još usaglašavaju inicijativu, a uskoro sledi i zvanični predlog, kažu iz kabineta Fatmira Sejdijua

Autor: S. Čongradin

Priština, Podgorica, Beograd - Namera stvaranja „balkanske šengenske zone“, odnosno bezviznog režima za Makedoniju, Crnu Goru, Albaniju i Kosovo jeste ubrzanje evropskih integracija, što je zajednički cilj sve četiri zemlje. Ostvarenje te ideje bio bi dobar primer čvrste regionalne saradnje koja je od izuzetne važnosti prilikom ocene koliko smo napredovali na putu ka EU - rečeno je Danasu u kabinetu predsednika Kosova Fatmira Sejdijua, koji je sa albanskim predsednikom Bamirom Topijem nedavno najavio da će taj sporazum uskoro biti potpisan.


Kako su Danasu rekli bliski saradnici Fatmira Sejdijua, režim koji bi međusobno imale „četiri zemlje“ zasnivao bi se na modelu regiona Beneluksa. Reč je o inicijativi čija realizacija bi trebalo da olakša ekonomsku i trgovinsku saradnju, kao i da smanji obim birokratskih procedura prilikom putovanja.

Na pitanje da li je inicijativa i zvanično upućena vladama Crne Gore i Makedonije, u kabinetu Sejdijua kažu da je ideja još u formi usaglašavanja između Tirane i Prištine i da će nakon toga u Podgoricu i Skoplje biti upućeni i zvanični zahtevi za razmatranje. Iz kancelarije predsednika Kosova poručuju da je moguće, nakon faze kojom bi bile obuhvaćene „četiri zemlje“, da poziv za priključenje sporazumu bude upućen i ostalim državama u regionu.

- Čekamo pravi momenat za upućivanje inicijative Makedoniji i Crnoj Gori i na zvaničnom nivou - poručuju iz Prištine.

Miodrag Vuković, predsednik Odbora za spoljne poslove Skupštine Crne Gore, kaže za Danas da je zvanična Podgorica samo iz medija obaveštena o predlogu Tirane i Prištine. Čak i te medijske verzije inicijative nisu dovoljno precizne, ukazuje Vuković.

- Svaka inicijativa koja je regionalnog karaktera i to na trusnom Balkanu, a koja donosi dobro onima kojima je upućena i ne stvara probleme drugima, jeste prihvatljiva. Svakako da ćemo je dobro razmotriti kada nam bude upućen zvanični zahtev - ističe Vuković.

Imajući u vidu da građani Kosova, Albanije, Makedonije i Crne Gore već sada mogu da se na te četiri teritorije kreću bez viza, ali s pasošem, ostalo je nejasno na šta se konkretno misli kada se najavljuje potpisivanje „mini-šengenskog sporazuma“. Takođe, između njih postoje ekonomska saradnja i slobodan protok robe putem sporazuma Cefta. Postavlja se pitanje da li je reč o provokaciji vlasti Albanije i Kosova, jer ujedinjuje zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova, ostavljujući Srbiju po strani. Miodrag Vuković kaže da ne može tu tezu da potvrdi, ali ni da demantuje.

- Sigurno je da će provokacija biti sve više - zaključuje ovaj zvaničnik vladajućeg DPS-a.

Izvor: Danas
http://www.danas.rs/vesti/politika/balkanski_beneluks_ili_provociranje_srbije.56.html?news_id=150743
 
0501f_ocp_w380_h300.jpg

16/01/2009 20:00 | Beograd | Svaka ideja koja vodi slobodi ekonomije i kretanja ljudi u načelu je ispravna: Prizor iz centra Prištine

Oglasite se na www.danas.rs
TRAGOM - Inicijativa za „balkansku šengensku zonu“ kao preventiva za otežano putovanje u zemlje kojima bi EU mogla da 2009. ukine vize
Korisno za građane, politički nemoguće za Beograd
Ideja verovatno motivisana i činjenicom da u sve tri države i na Kosovu živi veliki broj Albanaca

Autor: Snežana Čongradin

Beograd - Inicijativa zvaničnika iz Tirane i Prištine o stvaranju „balkanske šengenske zone“ za Makedoniju, Crnu Goru, Albaniju i Kosovo motivisana je činjenicom da u sve tri države i na Kosovu živi mnogo pripadnika albanske zajednice, ali i činjenicom da u ovoj godini samo Makedonija ima šanse da dospe na belu šengensku listu EU, ocenjuju za Danas stručnjaci za evropske integracije. Oni ističu osetljivost tog pitanja za Srbiju, u političkom smislu, ali naglašavaju pozitivne efekte ukrupnjavanja tržišta i slobodnog protoka robe.


Kako su za Danas istakli u kabinetu predsednika Kosova Fatmira Sejdijua, cilj te inicijative je ubrzanje evropskih integracija, što je zajednički cilj sve „četiri zemlje“. Osim toga, naglašavaju da bi ostvarenje te ideje bilo dobar primer čvrste regionalne saradnje koja je od izuzetne važnosti prilikom ocene o napretku na putu ka EU.

Sagovornici Danasa iz vrha vlasti u Podgorici i Skoplju kažu da su o nameri stvaranja „balkanske šengenske zone“ saznali iz medija i da je zbog toga nisu ozbiljno razmatrali. Ipak, obe države u načelu podržavaju učvršćivanje regionalne saradnje i pospešivanje trgovinskih i ekonomskih odnosa.

- Na osnovu ispunjenosti kriterijuma Evropske komisije za 2009, samo Makedonija ima šanse da dođe na belu šengensku listu, što verovatno znači i otežaniji ulazak u Makedoniju za građane Kosova, Crne Gore i Albanije, pa je ova inicijativa u stvari osmišljena da se to nekako unapred prevaziđe. U tom kontekstu, interesantno je to što u sve tri države i na Kosovu u značajnom broju žive pripadnici albanske zajednice - kaže za Danas Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije.

Na pitanje da li je reči o pokušaju da se nekako učvrsti samoproglašena nezavisnost Kosova, Milićeva odgovara da je to „većučinjeno priznavanjem Kosova od strane zemalja koje su spomenute kao inicijatori i oni koji bi se predlogu mogli priključiti, pa mi se pre čini da je ovo korak ka olakšavanju kretanja ljudi iz regiona“.

- Mora se imati u vidu da se neke zemlje mogu približiti belom šengenu EU pre drugih, što može izazvati probleme. Ali, na osnovu opreznih izjava citiranih zvaničnika, vidi se da je to još na nivou ideje i da ni oni sami nisu sigurni kako je to moguće i da li je u skladu sa mapama puta koje je Evropska komisija dostavila zemljama van šengenskog režima. Verujem da u celoj priči postoji i element konfuzije oko pasoša Republike Srbije i onih koji ih uzimaju na Kosovu - ocenjuje Milić.

Naša sagovornica upozorava da, ako inicijativa ide u pravcu integrisanog upravljanja granicama, razmene podataka i sličnom, za Srbiju će biti problem da je ignoriše.

- Teško da će i BiH koja nije priznala Kosovo dugo biti izvan inicijativa koje će olakšati kretanje ljudi u regionu, a bez toga nema ni uspešne realizacije trgovinskih olakšica i pojednostavljenja trgovinskih i carinskih procedura - zaključuje direktorka Centra za evroatlantske studije.

Kako su Danasu rekli bliski saradnici Fatmira Sejdijua, režim koji bi međusobno imale „četiri zemlje“ zasnivao bi se na modelu regiona Beneluksa.

Prema rečima Vladimira Petronijevića, koordinatora programa Grupe 484, svaka inicijativa koja ima za cilj otvaranje granica za lakši protok robe i ljudi svakako da je pozitivna. On, međutim, naglašava da namera stvaranja „balkanske šengenske zone“ ima neminovno za Srbiju političku dimenziju.

- To se, svakako, može tumačiti i kao provociranje Beograda jer se naša zemlja ne odnosi prema Kosovu kao prema nezavisnoj državi, što ovaj sporazum podrazumeva. Ipak, ono što je važno jesu pozitivni efekti koji uopšte nisu nesagledivi - kaže Petronijevićza Danas.

Budući da bi se Kosovo u tom sporazumu pojavilo kao nezavisni partner, Petronijevićnaglašava da bi bilo teško očekivati da Srbija učestvuje u njemu. Rečje o izuzetno osetljivom političkom pitanju za Beograd, iako je slobodna trgovina potreba realnog života, nezavisno od bilo kog političkog konteksta.

- Ekonomski odnosi uvek idu ispred političkih. Srbija i s drugim zemljama u regionu ima vrlo loše političke odnose, ali ekonomski uopšte ne odaje takvu sliku. Imamo najočigledniji primer Hrvatske, gde su diplomatske veze vrlo tanke, ali trgovina ne posustaje - zaključuje Petronijević.

I slobodna trgovina i bojkot

Najnovije ideje koje stižu iz Prištine u sebi sadrži priličnu kontradiktornost. Dok se inicira regionalna „šengenska zona“ slobodne trgovine i kretanja ljudi, kosovske vlasti najavljuju uvođenje zabrane ulaska robe iz centralne Srbije, što je u suprotnosti sa sporazumom Cefta o nesmetanoj trgovinskoj razmeni. To potvrđuje i Vladimir Petronijevićiz Grupe 484. „Između Srbije i Kosova mora biti uspostavljen slobodan protok robe i ljudi. Ukoliko bi ovaj sporazum zaživeo i to da ga inicira zvanična Priština, to bi bilo u koliziji s njihovom namerom da postave embargo na ulazak robe iz Srbije“, upozorava naš sagovornik.

Izvor: Danas
http://www.danas.rs/vesti/politika/...ki_nemoguce_za_beograd.56.html?news_id=150886

Izgleda da su na Kosovu počeli da shvataju šta znači termin da je Srbija čvorište puteva. Ako hoće u Evropu, mogu samo avionom ili jako zaobilaznim putevima preko Makedonije, Bugarske i Rumunije ili još duže preko Crne Gore, Hrvatske, pa trajektom da zaobilaze Neum. To sve košta i roba je manje konkurentna. A trgovinska blokada robe iz Srbije bi samo povećala šverc i poskupela namirnice. Mislim da je ovo delimično i pokušaj da se srpska roba zameni nekom drugom, otud razgovori sa Turskom.
 
Regioni za bolji život
E. V. N, 27.02.2009 19:12:13
UKOLIKO krajem marta u Skupštini bude usvojen zakon o regionalnom razvoju, Srbija će biti podeljena na sedam evroregiona. Svaki će imati svoj centar, ali se Predlogom zakona ne precizira koji će to gradovi biti.
Prema zamisli Ministarstva ekonomije, koje je predlagač zakona, Srbija bi bila podeljena na regione - Vojvodina, Beograd, zapadni, istočni, centralni, južni i Kosovo i Metohija.
Državni sekretar u Ministarstvu ekonomije Dejan Jovanović pojašnjava da je isključivo reč o ekonomskoj decentralizaciji, koja bi trebalo da doprinese ravnomernijem razvoju svih delova Srbije. Jovanović tvrdi da zakon ne reguliše administrativne nadležnosti i da samim tim neće, kako neki tvrde, biti u koliziji ni sa Ustavom, ni sa Statutom Vojvodine.
Međutim, većina partija za sada je prilično uzdržana u podršci ovom zakonu. Iako se svi slažu da je neophodna decentralizacija Srbije, predstavnici i pozicije i opozicije iznose niz zamerki na predviđena zakonska rešenja.
- U Nacrtu zakona nije jasno definisan status regija, niti njihove granice - kaže za „Novosti“ Boško Ristić, poslanik DS iz Niša. - Takođe, regije nemaju pravni subjektivitet, a nemaju ni nadležnosti. Opštine nisu uključene u odlučivanje. Opet se sve centralizuje, a najgore što će se o raspodeli novca odlučivati iz jednog centra.
Kao jednu od zamerki, Ristić navodi i to što ovaj predlog predviđa postojanje Nacionalne agencije za razvoj, a po njegovom mišljenju, svaki region trebalo bi da ima svoju agenciju.
- Za definisanje broja regiona trebalo bi formulisati određene kriterijume - koliki je indeks humanog razvoja, broj stanovnika, saobraćajna povezanost, postojanje georafskog centra - nabraja Ristić.
Socijalisti nemaju ništa protiv regionalizacije, ali to, po njihovom mišljenju, mora biti državni, a ne stranački projekat.
Branko Ružić, šef Izvršnog odbora SPS, ističe da je regionalizacija potrebna, ali da se mora voditi računa o integritetu i suverenitetu države.
Bojan Kostreš, potpredsednik LSV, kaže za „Novosti“ da postoje dva modela asimetrične decentralizacije koji su primenjivi na Srbiju:
- To su španski, koji podrazumeva etnički princip, i italijanski, koji kao glavne uzima ekonomske kriterujime. Mislim da je za Srbiju prihvatljiviji italijanski model.
Radikali se oštro protive regionalizaciji na način kako je zamišlja vladajuća koalicija, koja se, kako kaže Gordana Pop-Lazić, samo dodvorava regionima, a da suštinski ništa ne menja. Ona naglašava da je potrebno ojačati lokalnu samopravu.
Sličan stav imaju i naprednjaci:
- SNS neće podržati ovaj zakon u Skupštini, zato što Vlada pokušava da neuspeh u borbi sa krizom sada sakrije obećanjima o regionalnom razvoju - tvrdi Jorgovanka Tabaković za „Novosti“.

DA SE SREDSTVA RASPOREDE RAVNOMERNO
POLITIČKA podela na opštine i regione je jedna stvar, a ono što država treba da ima, to su ekonomski regioni, koji su zaokruženi i imaju određenu privrednu strukturu. Regionalizacija bi doprinela da se poboljša ekonomska situacija u centralnoj Srbiji i na jugu, u odnosu na Vojvodinu i Beograd. Treba voditi računa da svi imaju jednake šanse, da svako radi ono za šta ima najpovoljnije uslove. I, naravno, da sredstva budu raspoređena podjednako na sve regione - kaže za „Novosti“ ekonomista Oskar Kovač.
Kliknite za proširenje...

Izvor: Novosti
Link: http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=1&status=jedna&vest=138927
 
Sto se tice ovog mini sengena. To je po meni glupost. Imamo CEFTU i putuje se bez viza. Nema potrebe za tim. Isto tako, nije samo Makedonija spremna da dodje na bijelu sengen listu, ali eto vidjce cemo.
 
jedan pogled iz daleka na skorašnje i ne tako skorašnje događaje. Znam da ćete odmah uočiti grešku, jer autor misli da je prva srpska država nastala sa Nemanjićima. Nas ovde prevashodno interesuje 20. vek.

Chronology of the Conflict in Kosovo
http://www.rmbowman.com/isss/kosovo.htm

Origins of the breakup—a U.S. law
http://www.iacenter.org/bosnia/origins.htm

Čisto da znate koja familija nam je uništila državu.
 
Zašto izvozimo istu robu „kao i pre pet vekova”?

12. mart 2009. | 11:48

Izvor: Dnevnik

Grad: Beograd

Spoljnotrgovinski račun Srbije duže vreme nije dobar, prelivanje svetskih ekonomskih poremećaja učinilo ga je još nepovoljnijim. Izveštaj Republičkog zavoda za statistiku za januar 2009. godine pokazuje da je izvoz (483,4 miliona dolara) za 30,5 odsto bio manji nego u prvom mesecu prošle godine, dok je uvoz (852,8 miliona) umanjen čak za 43,1 procenata. Doduše, došlo je i do smanjenja deficita (369,4 miliona) za 54 odsto, ali ta činjenica nema veliku težinu u situaciji kad nam spoljna trgovina zamire.

Još je neugodnija činjenica da i pri tako niskom nivou razmene Srbija izvozi jednostavnu i jeftinu robu, a uvozi složeniju i skuplju. Ne bez razloga je potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić rekao da se izvoz Srbije nije promenio od DŽV veka naovamo. I tada smo, kao i sada, izvozili nešto ukusnih jabuka, kovanog gvožđa i bakra. To zapažanje vicepremijera ne treba shvatiti kao ironično, situacija je dobro opisana.

Najveći deo srpskog izvoza predstavljaju proizvodi za reprodukciju (repromaterijali), njihova prodaja u januaru dostigla je 289 miliona dolara (59,8 odsto). Sledi roba široke potrošnje sa 157,8 miliona dolara (32,6 procenata) i na kraju oprema sa 36,5 miliona dolara (7,6 odsto ukupnog izvoza). Najsloženiji proizvodi čine najmanji deo izvoza, a na one najjednostavnije otpada najveći deo eksporta.

Drugi strukturni presek - Standardna međunarodna trgovinska klasifikacija (SMTK), pokazuje da je Srbija u januaru 2009. najviše izvezla odeće (50 miliona dolara), gvožđa i čelika (41 milion), žitarica i prerađevina od njih (27 miliona), obojenih metala (26 miliona), koliki je bio i izvoz povrća i voća. Treći analitički nivo - Nomenklatura statistike spoljne trgovine (NŠT), govori da su naš najvažniji izvozni proizvod muška odeća (22 miliona dolara), a da slede maline (16 miliona) i kukuruz s 15 miliona dolara.

Zašto je srpski izvoz takav i zašto se problem srpske privrede najčešće naziva strukturnim? Odgovor na ovo pitanje treba tražiti u vrhovima srpske politike. Još krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka moglo se čuti da najveći problem srpske industrije predstavlja mašinogradnja. To je ona teška industrija koja pravi mašine i procesnu opremu, odnosno segmente koji čine osnovu tzv. investicione potrošnje. Umesto da pomogne ovoj grani, da je poveže ili čak integriše sa velikim svetskim proizvođačima opreme, srpskoj politici lakše je bilo da uguši ovaj industrijski segment. Tehnologija ili uopšte nije zanavljana - ekonomista Stojan Stamenković kaže da je tekstilna industrija u Zemunu sve donedavno koristila parne mašine - ili je oprema uvožena. Teško je danas naći ozbiljniju fabriku u zemlji čija je tehnologija zasnovana na domaćoj opremi, sve je stiglo iz Nemačke, Italije, Švedske ili Japana. Slično se dogodilo i sa dve najpropulzivnije industrijske grane - automobilskom i elektroindustrijom, koje već decenijama predstavljaju razvojni zamajac najmoćnijih svetskih ekonomija. Srbija je imala “Zastavu” i Elektronsku industriju (EI) u Nišu i nije ništa napravila. Umesto da ih razvija i čuva, pobedilo je stanovište da je najjednostavnije domaću proizvodnju, makar bila i nekvalitetna, štititi visokim carinama. Za to vreme su Slovenci stvorili “Gorenje” i “Iskru”, napravili filijale “Renoa” i “Citroena”.

Ono što je 2000. godine zatečeno u privredi Srbije teško je bilo oporaviti i izvozno osposobiti. Okrenuvši leđa svetu, zemlja je čuvala samo one grane koje su omogućavale preživljavanje - poljoprivredu, prehrambenu industriju i energetiku. Stoga se demokratskim vladama koje su se menjale tokom ovih osam godina ne treba spočitavati svu krivicu za ovakvo stanje. Ono što se može i treba zameriti svakako je nedostatak strategije. Srbija mora imati plan, mora predviđati tržišnu konjunkturu, mora znati šta treba danas proizvoditi i izvoziti, a šta za pet ili deset godina. I u tom smeru osmišljavati svoju industrijsku i izvoznu politiku. U drugoj polovini XIX veku knjaz Miloš Obrenović je prodavao suvu šljivu i debele svinje Austriji i ostatku Evrope. I zemlja nije bila u deficitu, već u suficitu.

Izvor: Ekonomist
http://www.ekonomist.co.yu/vesti/srbija/81952.html
 
Handelsblat: Kina projektima u Srbiji podriva MMF
Autor: Beta | Foto:FoNet | 23.09.2009. - 12:44


Kina sve odlučnije nastavlja ekspanziju u Evropi, a damping-ponudama i jeftinim kreditima za infrastrukturne projekte u manjim zemljama kao što su Moldavija ili Srbija uklanja zapadnu konkurenciju i jača politički uticaj, piše vodeći nemački privredni list "Handelsblat".

Kina ovim, kako se navodi u analizi ovog lista, istovremeno podriva i rad Međunarodnog monetarnog fonda koji po pravilu dodelu kredita uslovljava konsolidacijom državnog budžeta zemalja koji ih traže.

"U Evropi kineski državni koncerni napadaju sa periferije. Sa Moldavijom i Srbijom je vlada u Pekingu upravo sklopila takozvane strateške ugovore. Moldavija u okviru toga treba da dobije kineski povoljni kredit od jedne milijarde, a za uzvrat će najveći kineski građevinski koncern Čajna Oversiz Indžiniring grup (Covec), dobiti ogromne narudžbine", navodi "Handelsblat".
List podseća da je Kina proteklih godina takođe "milijardskim kreditima obezbedila sebi pristup sirovinama u zemljama Afrike, Azije i Latinske Amerike, što su stručnjaci za pomoć zemljama u razvoju nazvali kineskim neokolonijalizmom". Na meti kritike je pre svega to što "Peking, dajući povoljne kredite bez ikakvih refomskih preduslova, zanemaruje nužnost privrednih i društevnih reformi u tim zemljama".
"Umesto toga, zemlje kao što su Kostarika ili Makedonija za uzvrat su morale da obustave veze sa Tajvanom da bi dobile kinesku pomoć", navodi nemački list.

Dodaje se da Kina sada "nastavlja ekspanziju u Evropi" i da "posle sporazuma srpskog predsednika Borisa Tadića i šefa kineske države Hu Đintaoa o strateškoj saradnji, dve zemlje pregovaraju o gradnji mosta preko Dunava, o proširenju luka, izgradnji specijalnih privrednih zona i projektima naoružanja".
"U okviru te saradnje dogovoreno je da Kina ne prizna Kosovo, kao ni da Srbija ne prizna Tajvan koji Kina smatra delom svoje teritorije", piše list i navodi da i Ukrajina sa Kinom pregovara o dodeli povoljnih kredita, a šefica vlade u Kijevu Julija Timošenko o saradnji sa Komunističkom partijom Kine.
"Povlašćeni krediti Srbiji i Ukrajini pikantni su zato što su upravo te dve zemlje sa MMF-om dogovorile programe pomoći za koje je od odlučujućeg značaja da budu praćeni programom štednje u državnom budžetu", ističe "Handelsblat".
Šef Nemačkog instituta za bezbednost i spoljnu politiku Folker Pertes ocenio je da "ovakvi koraci podrivaju MMF", jer Kina, "kao i u Africi, deli velike kredite ne uslovljavajući ih ispunjenjem ekonomski smislenih zahteva".
To, kako smatra Pertes, "MMF-u, Svetskoj banci i drugima, koji se na zapadu bave politikom pomoći zemljama u razvoju, otežava posao".

Izvor: Blic
http://www.blic.rs/ekonomija.php?id=112088
 
^^^ Glupost od teksta. Naravno da je sve to tačno, pa? MMFu (čitaj Amerikancima) smeta što neko igra njihovu igru?

Dok god ne utiču na naše političke prilike, ja sam hepi - a ekonomski nek se šire koliko hoće. I nek roknu neki most više :D
 
sagledaj to iz nemačke perspektive, to je prvi put da jedna bogata zemlja koja nije deo zapada (u smislu u kome je to Japan) postaje konkurent u Evropi. Slično su se osećali Rusi u Mandžuriji krajem XIX veka kada su im niodkuda odjednom uletele japanske carske armije i umlatile ih. Tada su se prvi put sukobile jedna evropska i jedna azijska kolonijalna sila.
 
^^ Pa da, ali Nemačka nije na prelasku između 19. i 20. veka, niti je ovo carsko doba imperijalizma. Napredak, transformacija, promene? :)
 
Konkurencija u kreditima je dobra.
Kad su Japanci umlatili Ruse u 19.veku? Ja znam za kratki pomorski rat 1904 koji su Rusi mimo ocekivanja sramno izgubili.
I Mandzursku kampanju 1945. kad su Rusi bez gubitaka unistili dve Japanske grupe armija.
I zasto da gledamo nemacku perspektivu vis a vis MMF? To nije nemacka organizacija.
Nama, jadnicima koji nista ne znamo, prakticno vladaju preko finansijskih institucija. Politicki se uslovljavaju finansiranja bez kojih zemlja ne moze da zivi. Bolje da ovi koji nama vladaju imaju medjusobnu konkurenciju, pa cemo , valjda i mi izvuci povoljnije pogodbe?
 
moja greška, pobrkao sam protivnike. Japanci su umlatili Kineze 1895, a Ruse 1904, obe u Mandžuriji (pored dve pomorske bitke protiv Rusa). Članak odražava nemačku perspektivu jer su novine koje su ga objavile nemačke.

Napredak, transformacija, promene?
Ti iskreno veruješ u to? :)
Bizmark je rekao da je rat nastavak diplomatije drugim sredstvima. Moderni načini delovanja su suptilniji ali su rezultati slični. Šta je Nemcima trebalo da sa onakvim oduševljenjem odmah posle svog ujedinjenja krenu nas da rasturaju? Lakše je kontrolisati šest malih država nego jednu veliku (koja ih je i dva puta sahranila u ratovima). Kinezi ulaze na Balkan koji Nemci smatraju za svoju prćiju.

Mi možemo da profitiramo u takvoj situaciji, ali sa kadrovima kakve imamo to je u najmanju ruku neizvesno (šta smo uradili sa izvozom u Rusiju? Ništa.)
 
Argument za Nemacko ujedinjenje (tj. za CDU Kohla) je bila borba za samoopredeljenje. Na tom osnovu je pripojena Istocna Nemacka Zapadnoj. Kohl bi izgubio vecinu (tj. koalicionog partnera u FDP) da nije podrzavao hrvatsko pravo na samoopredeljenje, sto je ucinio pod velikim pritiskom Genschera koji je, kao sto znamo, bio glavni baja u FDP. Ironija je sto je CDU/FDP koalicija opet izgubila izbore, samo malo kasnije, dolaskom Schroedera na vlast.

P.S. Pisao diplomski rad iz ovoga.
 
Srbi su nama k’o čaša konjaka

nacionalne_manjine_218259S1.jpg



Autor: Portal Jutarnji.hr

Objavljeno: 17.10.2009

Sedamdesetih godina, u vrijeme kad sam bio dijete, na televiziji je igrala silno popularna serija “Salaš u malom ritu“ velikog zagrebačkog majstora Branka Bauera. Smještena u Vojvodinu, serija je prikazivala svakodnevicu malog bačkog mjesta u Drugom svjetskom ratu. Jedne noći, u gradiću izgore vojne zalihe žita. Nedugo potom u varoš pristiže stanoviti Schützer, Gestapov isljednik u civilu, koji istražuje tko je počinio palež. Ali, taj Schützer nije ni mještane tukao ni mučio induktorskim telefonom, nego je častio ljude u kafani, pričao s djecom ljubazno, častio ih šerbetom i sodom: bio je fin i tih, a baš ga je to činilo nekako posebno zloslutnim. Kad su vidjeli da se Nijemaca neće lako riješiti, stanovnici salaša domislili su se krivcu. Taj krivac bio je ”student“. “Student“ je bio odsutan - u cijeloj ga seriji ne vidite nikad, negdje je u šumi ili u emigraciji. No, u službenoj verziji seoske povijesti “student“ je bio kriv za sve: student je zapalio žito, on je na toranj objesio transparent, a trap u kojem Nijemci pronađu puške je eto baš njegov. Za sva nevaljalstva na salašu je postojao krivac - odsutni “student“. Ugodan je i jednostavan bio takav svijet.

Istih tih sedamdesetih, daleko od kontroliranih TV ekrana, u disidentskim se salonima, ekonomskim kružocima i generalskim foteljama na Gvozdu konačno i neumitno formiralo ono što se zove “hrvatska nacionalna ideologija“. To je, dakle, ona ideologija koja će devedesetih uobličiti naš kozmos, kozmos koji sve do danas kruži po tim istim kopernikanskim krivuljama. A u toj ideologiji ulogu “studenta“ imali su Srbi. U tom jednostavnom, geocentričnom sustavu, sve se vrtjelo oko njih. Srbi su nas okupirali. Srbi nas pljačkaju preko Geneksa. Oni uzimaju pare od našeg turizma. Oni nas cijede kroz fond nerazvijenih. Oni su ubijali “naše“ ‘45. Oni nam kradu nogometno prvenstvo i ne daju Dinamu da bude prvak. Oni nas koloniziraju narodnjacima i Čkaljom. Uvode svoj jezik na kojem se kaže “mapa“, a ne “zemljovid“. Da nema njih, mi bismo bili - ma eto ne baš Švicarska, ali barem Austrija.
Sada smo prinuđeni sebi priznati da turbofolk slušamo zato jer ga zaista volimo, da korupcija nije istočnjački import, niti psovka zaraza iz jugoslavenskih kasarni

Otad je prošlo trideset godina. “Geocentrična“ ideologija došla je na vlast i uobličila ovu državu. Došao je rat pa je i prošao rat, pa je onda od rata prošlo i 14 godina. Djeca koja su se radila na dan Oluje sad idu u osmi razred. Srbija nam odavno nije ni na radaru, Hrvatska finišira ulazak u EU, umjesto jednog Geneksa sad imamo petsto malih, pare od turizma opet negdje odlaze (no nije baš jasno gdje), a fondove za nerazvijene više ne siše Kosovo nego brdske općine iz siromašnog hrvatskog “heartlanda“. Politički arcineprijatelj više nisu Srbi nego Slovenci, o nama se ne odlučuje u Beogradu nego u Belgiji, Dinamo je sad ionako stalno prvak, a jedino što je ostalo isto je to što se i dalje slušaju narodnjaci, i što se opet ne veli “zemljovid“ - nego se veli “(road)map“. Sve je, ukratko, drukčije, živimo u totalno novom i neprepoznatljivom svijetu. Samo je jedna stvar u Hrvatskoj umirujuće, ugodno, utješno ista. Naime, zna se tko je za sve kriv. Student? Ne, Srbi.

Pred koji tjedan, gledali smo Keruma kako na TV priča o tome kako “Srbi i Crnogorci nama ništa nisu dobra donijeli“, i to pet-šest dana prije nego što se u njegov grad trebala sjatiti vojska beogradskih izlagača na strojarski sajam. Koji tjedan potom gledali smo u Varaždinu utakmicu bez ikakve sportske važnosti na kojoj su navijači skandirali “Srbe na vrbe“ i “Ubij Srbina“. Dan prije klinac mi je došao sa školskog dvorišta “proširenih spoznaja“ - čuo je krilaticu “Srbe na vrbe“, a neki znanci iz Rijeke vele mi, pak, da je njihov iz škole stigao s “ciganovićem“. Mladi praktičari verbalnog delikta imaju, dakle, danas jedva deset godina, pa bi čovjek cinično mogao reći kako eto barem u nečem djeca u ovoj zemlji respektiraju autoritet i vrijednosti odraslih.

Kad gledate te desetogodišnjake koji iz škole dolaze impregnirani govorom mržnje, kad gledate varaždinske 15-godišnjake koji na ulici jurišaju na srbijansku trenirku ili zajapurene “tifose“ koji na okuci “vješaju“ Srbe, čovjek se stvarno počne pitati što u njihovim glavama uopće predstavlja ta “S-riječ“. Naime, ta hrpica “ultrasa“ po svemu sudeći nikad u životu nije vidjela stanovnika Srbije. Da se odvezu malo jugoistočno od Varaždina, u pitomi panonski trokut Križevaca, Bjelovara i Pakraca, ne bi im napamet palo da u kućama pokraj ceste žive baš ti “the Srbi“. U vrijeme kad je završen rat, ti su klipani mogli imati četiri-pet godina. Koji mi se put čini da su Srbi za njih više nešto kao mitska bića, negativci iz igrice, orkovi koje se ubija u nekoj patriotskoj verziji “Dooma“. Pa ipak, ti apstraktni “villains“ u njihovim životima imaju krupnu, središnju emocionalnu ulogu. Ta djeca još uvijek žive u geocentričnom sustavu gdje se oko Srbije i Srba zapravo sve vrti.

A onda polako počnete shvaćati. Hrvatskom nacionalizmu, i Hrvatima uopće, Srbi su potrebniji nego kruh. Da njih naime nema, pred nama bi se otvorio ambis.

Naime, otkad tih Srba nema, ljudi ne govore više o njima kao o primitivnim Balkancima - nego to govore o Kerumu i njegovoj glasačkoj bazi. Otkad nema tih mitoloških orkova, ne možemo više objasniti u koji to off-shore trezor odlaze novci od turizma. Sad kad njih nema, prinuđeni smo sebi priznati da turbofolk slušamo zato jer ga zaista volimo, da korupcija nije istočnjački import, niti psovka zaraza iz jugoslavenskih kasarni. Sad kad njih nema, nismo ni bogatiji ni produktivniji, nismo postali ni Švicarska ni Austrija, osim što smo otkrili naličje “Danke Deutschland“ i shvatili da nije ugodno biti posloprimac u austrijskom ili njemačkom vlasništvu. Sve matematične jednadžbe nacionalnih ekonomista sedamdesetih otišle su u paru i dim, Hrvatska je više kolonija danas nego što je bila, a suverena ponovo nije, jer u današnjem svijetu suverena može biti samo Kuba i Sjeverna Koreja.

Kad Srba ne bi bilo, ukratko, ružne bi nam se misli počele rojiti po glavi. Možda bismo počeli sumnjati je li baš vrijedilo proliti toliku krv i otrpjeti tolike patnje. Kad njih ne bi bilo, morali bismo početi misliti o današnjem svijetu, a taj svijet neugodan je i kompliciran kao državna matura, i otprilike jednako neizbježan. Zato se ugodnije vratiti u stari poznati svemir, u kojem se zna tko se oko čega vrti, svemir u kojem se zna tko su orkovi i villaini, i koga se ima kriviti za sve što ne valja. Za Hrvate, Srbi su najbolji eskapistički trip - bolji od droge, bolji od loze, bolji od meksičkih sapunica i Mandžukićevog gola. Oni su najjača žiža, najbolja bunika, perfektno sredstvo da ne mislimo na stvarnost i izbjegnemo ogledalo.

Jurica Pavičić

Izvor: Jutarnji list
http://www.jutarnji.hr/srbi-su-nama-k-o-casa-konjaka/312482/
 
STO na putu međunarodnih integracija Srbije?
Autor: Ivana Prica, ekonomski savetnik, ekspert za STO | 21.11.2009. - 05:00

Proces međunarodnih integracija Srbije, sa krajnjim ciljem učlanjenja u EU, smatra se jednim od prioriteta srpske politike. Ovaj proces, pre svega, podrazumeva prilagođavanje domaćeg zakonodovstva i prakse pravilima koja se poštuju unutar EU i Srbija je postigla značajan napredak na ovom polju. U poslednje vreme dobijamo i pozitivne signale za ratifikaciju Prelaznog sporazuma sa EU, a vizna liberalizacija bi trebalo da bude omogućena krajem ove godine. Osim toga, na ovom putu je potrebno i da Srbija ostvari učešće u međunarodnim sporazumima u kojima je EU potpisnica, što ukljušuje i članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO).
STO je formirana 1995. godine, kao pravna naslednica Opšteg sporazuma o carinama i trgovini (GATT), ali sa mnogo širim mandatom koji, pored trgovine robom, obuhvata i pravila koja se odnose na trgovinu uslugama i prava intelektualne svojine. Dok je SFRJ bila članica GATT, Srbija (usled sankcija) nije “po automatizmu” postala članica STO. Od zemalja koje su proizašle iz bivše SFRJ, na taj način je jedino Slovenija postala članica i time ostvarila mogućnost da uživa prava “prvobitne članice”. U međuvremenu su članice STO postale još Hrvatska (2000) i Makedonija (2003), dok ostale zemlje kasne sa ovim procesom uglavnom iz političkih razloga. BiH je predala zahtev za prijem u članstvo 1999. godine, a Srbija i Crna Gora 2001. godine kao jedna država, dok decembra 2004. godine predaju nove, nezavisne zahteve za članstvo. Od ove tri zemlje najverovatnije je da će Crna Gora prva postati članica STO i to tokom 2010. godine. Dok u Srbiji političari već dve godine najavljuju da će ona „postati članica naredne godine“, u pojedinim krugovima se postavlja pitanje da li bi ona uopšte trebalo da postane članica STO. Pokušaću da ukratko objasnim osnovne razloge za to.
Jedan od principa na kojima STO počiva je princip progresivne liberalizacije, čiji je cilj da se u svim zemljama smanji broj i obim trgovinskih ograničenja (bilo u vidu carinskih stopa, bilo u vidu necarinskih barijera), što bi trebalo da se postigne kroz sukcesivne runde pregovora. Međutim, od osnivanja STO do danas postojala je jedino Doha runda pregovora, koja je počela 2000. godine i još uvek traje.
Princip progresivne liberalizacije takođe omogućava da se tokom pregovora o pristupanju STO pred nove članice postavljaju progresivno veći zahtevi za trgovinskom liberalizacijom. Posledica toga je da što je zemlja kasnije postala članica STO, to se ona morala obavezati na viši nivo liberalizacije. Najmanji stepen stepen obavezivanja, tako, imaju zemlje koje su članice STO od njenog osnivanja, t.j. prvobitne članice, kao što je Slovenija ali i najveći broj razvijenih zemalja. Ipak, stvarno primenjen nivo liberalizacije u ovim zemljama neretko je značajno viši od obaveza preuzetih u okviru STO (što se u STO krugovima označava pojmom „autonomna liberalizacija“). Nasuprot tome, manje razvijene zemlje i zemlje u tranziciji koje su postale članice u skorije vreme, su tokom pregovora o pristupanju bile prinuđene da se obavežu na mnogo viši stepen liberalizacije.
Dok bi raskorak u stepenu obavezivanja između „starih” i „novih” članica trebalo da bude prevaziđen tokom sukcesivnih rundi pregovora članica, u praksi se to ipak ne dešava. Dugo su se polagale nade da bi povoljan rezultat Doha runde pregovora upravo mogao biti obavezivanje zemalja makar na onaj nivo liberalizacije koji su ostvarile kao „autonomnu liberalizaciju“. Ipak, ne samo što ponude razvijenih zemalja često ne odražavaju ovakav stav, nego se još uvek ne zna ni kada bi se ova runda pregovora mogla privesti kraju, čime se ozbiljno dovodi u pitanje održivost osnovnih načela STO.
I gde se tu danas nalazi Srbija? Svakako je tačno da imamo paradoks gde izuzetno visoki zahtevi za prijem novih članica u STO često dolaze upravo od strane onih zemalja koje su skoro postale članice, te nastaje začarani krug. Tako u slučaju i Srbije i Crne Gore poseban problem predstavljaju krajnje neumereni zahtevi koje im je postavila Ukrajina (poslednja zemlja koja je pristupila STO), a koji nisu u skladu ni sa obimom trgovine između ovih zemalja, ni sa njihovom težnjom da postanu članice EU, niti je Ukrajina spremna da o svojim zahtevima pregovara. Ipak, dok se u pojedinim krugovima vode debate oko toga da li Srbija uopšte treba da se učlani u ovaj klub, vreme teče, uslovi za prijem postaju sve striktniji, a pristupanje STO nam se može isprečiti na putu učlanjenja u EU. Zapravo, jedini razlog što Crna Gora nije već postala članica je upravo zahtev Ukrajine kojim se, praktično, blokira njen prijem u STO. Čini se da odgovor ovde ipak treba tražiti u političkoj, a ne u ekonomskoj sferi.

Izvor:Blic
http://www.blic.rs/ekonomija.php?id=121709
 
EU do 2014
Autor: Vladimir Gligorov | 21.11.2009. - 05:00

Više stranih diplomata su predložili da se čitav zapadni Balkan, dakle i Srbija, pridruži Evropskoj uniji do 2014. To bi, kaže se, bilo poželjno za obe strane, a imalo bi i veliku simboličku težinu, jer je to stogodišnjica od Sarajevskog atentata i početka prvog svetskog rata. To je prvobitno predložio Karl Bilt još pre nekoliko godina, kada je to verovatno bilo iizvodljivo. U međuvremenu je ostala simbolika, ali to više nije ostvarljivo. Zašto?
Pre svega iz tehničkih razloga. Čak i ako bi pregovori početli koliko sutra, recimo sa Srbijom ili Crnom Gorom, ne bi bilo dovoljno vremena da se završe do, recimo, početka 2003. kako bi ostalo dovoljno vremena za ratifikaciju ugovora o pridruživanju da bi sam čin pristupanja mogao da se obavi u 2014. Ovo ne zato što su pregovori komplikovani ili sadrže neke neprihvatljive ili teške uslove, već zato što je u tom periodu potrebno promeniti čitav sistem, praktično sve institucije, i to ne samo na papiru, već i praktično: potrebno je ne samo doneti zakone koji su u skladu sa pravnim sistemom Evropske unije, već ih je potrebno i primenjivati; dakle, potrebno je da postoji iskustvo sa njihovom primenom. Pored toga, potrebne su značajne reforme u praktično svim oblastima žvota, koje nije ni lako a ni poželjno sprovodit navrat-nanos. Usled toga, nije tehniki izvodljivo u relativno kratkom roku od tri-četiri godine obaviti sve potrebne pripreme i promene.
Naravno, pregovori neće početi sutra, jer je najpre potrebno podneti zahtev, a potom sledi postupak ocenjivanja osnovanosti tog zahteva za pristupanje Evropskoj uniji. Čak i ako bi se te pripremne radnje obavile neverovatnom brzinom, nije tehnički mogućno da pregovori počnu pre 2011, i to pod pretpostavkom da se do tada završi proces ratifikacije postojećeg Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. To je veoma kratak rok, ali čak i ako ne bi bio produžen, što je gotovo izvesno, pregovori koji bi počeli, recimo kroz godinu dana, ne bi nikako mogli da se završe na vreme da bi se pridruživanje ostvarilo u smboličkoj godini. Druga je stvar što je simboličnost te godine značajno veća nego što je jasno šta je tačno smisao tog simbolizma?
To su sve tehničke prepreke. Naravno, ukoliko se zaista želi da se Evropska unija proširi na čitav zapadni Balkan u tako kratkom roku, biće potrebno veoma ubrzano rešavati sve probleme u ovom regionu. Recimo, bilo bi potrebno da se izvrše ustavne promene u Bosni i Hercegovini i da ta zemlja dobije ustanove koje bi bile prilagođene brzini kojom bi Sarajevo 2014. moglo da proslavi stogodišnjicu Sarajevskog atentata pristupanjem Evropskoj uniji. Nije to, naravno, logički nemoguće, ali u ovom času se ne bi moglo oceniti da je politički realistično. Naravno, simbolike nema ako nema pridruživanja Bosne i Hercegovine ili bi se čak dobila negativna simbolika.
Takođe, bar u ovom času, ne izgleda realno da će se spor oko imena „zemlje čiji je glavni grad Skoplje“, što bi rekao ministar spoljnih poslova Srbije, Vuk Jeremić, razrešiti u kratkom roku, tako da je, u času kada se na tu temu oglasio ministar, verovano malo verovatno da će se doneti odluka na Evropskom savetu da se pokrene proces pregovaranja sa Makedonijom. A to onda čini malo verovatnim da će do njenog pridruživanja doći simboličkom brzinom.
A to sve pre nego što se i pomenulo Kosovo.

Izvor:Blic
http://www.blic.rs/ekonomija.php?id=121711
 
nekako mi se cini da su u Srbiji,najvise plate opale,tokom ove krize,sto zbog vrednosti dinara,sto zbog slabe ekonomije,kako to da su bas u celom regionu,plate bas najvise opale u Srbiji,jel to ostali drze nerealan kurs ili je jedino Srbija bila "spremna" za krizu
 
Srbija je pre krize krenula jakim privrednim rastom napred. U takvoj situaciji se zemlja zaduzuje, a na zalost, ne ocekuje se kriza, pa se trosi vise nego obicno, jer se racuna na to da ce se u sedecem periodu zaraditi i nadoknaditi deficit.
U slucaju iznenadne recesije, ceo taj koncept moze da bude prilicno bolan, mada je Srbija imala veliku srecu da je zavrsila samo sa prilicno malim negativnim privrednim rastom. Moglo je da bude mnooogo gore.
 
gledano po vrednosti plata,reko bi da smo prosli najgore u regionu,mada imam osjecaj i nadu da cemo se i najbrze oporaviti
 
mrki":2a3h4l77 je napisao(la):
gledano po vrednosti plata,reko bi da smo prosli najgore u regionu,mada imam osjecaj i nadu da cemo se i najbrze oporaviti
Kliknite za proširenje...
sve je to relativna stvar,kad dodje do krize ovakvih razmera kapital bezi iz zemalja u razvoju ka sigurnijim zemljama i valutama(dolar,euro,jen),i mora da dodje do prilagodjavanja,ja mislim da ce bolje na srednji i dugi rok proci zemlje koje imaju fleksibilan kurs i kod kojih je doslo do prilagodjavanja preko kanala deviznog kursa,kao sto je kod nas bilo, a drugi problem je sto je zbog poznatih razloga iz proslosti evro fakticki primarna valuta i sto njegova oscilacija utice na zivot gradjana( u vel.britaniji je pre par godina funta vredela 1.5 euro a sada je skoro 1:1 odnos,ali su gradjani i privreda zaduzeni u funtama pa nema toliko problema)
 
Na pragu 2011 kako je gore navedeno u
,, EU do 2014 Autor: Vladimir Gligorov | 21.11.2009. - 05:00 po prenetom,se i ostvarilo ,,.....nije tehnički mogućno da pregovori počnu pre 2011, ....,, a kao dopunu @Nenad je predvideo ,, ....U slucaju iznenadne recesije, ceo taj koncept moze da bude prilicno bolan... ,,

Od tada proteklo je dve godine i ne da je poprilicno bolno vec je postao nesnosno u umesto da se ubrzaju procesi kao da se namerno usporavaju, a pomenuta 2014 je još daleko...

Bilo bi jako interesantno sada dve godine kasnije, pročitati ovde novi post @Nenad-a
 
Podseca me na tekstove oko obilaznice i metroa,bolno je citati stare postove i na tim temama
 
EU do 2014 nema veze s mozgom. Pre 2018-2020 nema ništa.
 
Zapadni Balkan, koji je na listi čekanja za Evropsku Uniju, nalazi se na novom Putu svile.
 
Morate se prijaviti ili registrovati da odgovorite ovde.
Vrh