Do tada ćemo se voziti žičarama. Sve ostalo je daleko od nas.
Kada je krajem sedamdesetih napravljen novi put od Sušice do Kremana i prokopan tunel Šargan, Kremna su postala mnogo bliže civilizaciji. Starim putem i ondašnjim vozilima trebalo je i do sat i po od Užica.
Danas, kada gužve nema, iz Užica u Kremna opušteno se stiže za tek neki minut više od 20. U čekanju tih puteva sela su opustela. Sada se na terenu lokalno grade putevi po selima oko Užica. Lepo je to, ali ta aktivnost je zakasnila pedesetak godina.
Selo je dobijalo struju i telefone na vreme, ali su putevi zakasnili. Drugačija bi slika bila da je na vreme o tome razmišljano. Sad se postavlja pitanje kod svake ozbiljne investicije u selu - kome?
Nnoge se kuće gase i zatvaraju. Selo mivi samo uz neki veći put ili tamo gde su u ranijim decenijama imali negde nekog svog visoko, pa im je uradio put na vreme. Velika je to tuga i to se ne vidi iza ograde auto puta.
Ovaj autoput neće skoro, ako ga ikad uopšte i bude. Ali zato, može da se razmišlja i o merama za oživljavanje sela, o pomoći mladima koji bi da ostanu i rade. Zemlje i posla, a u njemu i novca, ima. Može da ima i još više, ali mladim ljudima treba pomoć i u novcu i u znanju.
Kad izađete na kremansku visoravan, videćete bogatstvo u pašnjacima, ali praznim. Kilometrima unaokolo su tarske i šarganske šume. Sve je to zamalo pusto. Nema ko da radi. Nekadašnje krčevine zarastaju ponovo. Hoćemo li da čekamo da odnekud dođe neko i ponovo ovo naseljava? Zemlja nikad nije bila pusta. Ovako je i po drugim krajevima, posebno na jugu i istoku.
Za početak, tu nam je spas.
Šta je sa železnicom, što smo nju zaboravili? Pri tome ne mislim samo na barsku prugu, već i na ostale.
Užice - Prijepolje ima negde oko 100km vozom. Danas to voz prejuri za nešto više od 3h, a sa ozbiljnijim kašnjenjem i više od 4.
Preko Zlatibora stoje pragovi iz "prve ugradnje" - '75-76. Vozove vuku lokomotive iz istog vremena. Pitam se samo kako je sve izdržalo Fiatove vozove sa 500l po dva dnevno koji su morali stići na vreme. A mi hoćemo da gradimo ap preko svakakvih jalaka za nekoliko stotina vozila dnevno.
Ovaj ap, ili zasad samo ideja, ima neku drugu namenu. Sigurno ne ekonomski opravdanu za nas. Sada služi kao političko pitanje, a kroz njega i etničko i demografsko.
Koliko je BiH stalo do ovog pravca i veze sa Srbijom vidi se i po graničnom prelazu Vardište koji dvadeset i više godina izgleda kao slučajno uspostavljeni punkt: nekoliko kontejnera random spuštenih, kafana koja se zatekla sa pogrešne strane, kamionima ugaženo proširenje puta i jedna iskrivljena, izbledela ručna rampa. Tek sad se pokušava neštovda uradi i popravi stanje. Dvadeset pet godina im nije bilo dovoljno da se napravi ni najobičnija nadstrešnica, ca sad očekujemo da će da prave ozbiljan put. Ima li nekoga da u to veruje? Ja verujem da im ova druga trasa ka S. Rači treba kao veza sa srednjom Evropom i da preko Hrvatske imaju vezu sa zapadnom.
I, ako je sve tako, mi možemo samo da gledamo šta za bas i naše preostalo stanovništvo možemo da uradimo. Autoput ka Bosni je fantastika, a mi na ovoj temi možemo dobmile volje da maštamo, igramo se, i razmišljamo ŠBBKBB.
Naučilonme iskustvo da tako razmišljam: studirao sam osamdesetih u Bgd i tada je krenula ptiča o ap ka južnom Jadranu. Tada se pominjala neka 1992. za završetak deonice do Požege. Put ka Obrenovcu bio je prvi korak. Trideset godina kasnije taj suštinski važan put nije gotov. Tako neće ni ovaj.