Мањак противградне артиљерије – горући проблем Заклопаче
Због тога што им држава не обезбеђује довољно ракета за одбрану од града, житељи села у општини Гроцка брину за воћњаке од којих живе
Како је екипа „Политике” крочила у село Заклопача у општини Гроцка, стуштила се киша. Из оловних облака који су истог дана Београд засули градом, над Заклопачом се излила „само” вода.
Житељи кућа дуж уског, кривудавог пута очекивано су се повукли од невремена. Не и Лана Милосављевић, инжењер и члан општинског већа Гроцке, задужена за културу, уједно „официр за везу” новинарима са мештанима. Одвела их је у прву станицу у овом делу ивице престонице – Цркву Свете тројице, саграђену од камена и врућег мермера. Под сводом помоћног објекта храма, свештенику Љубиши Јовићу друштво прави овдашњи пољопривредник Миодраг Радосављевић.
– Јављају да није велика штета. Да је било града, награбусили бисмо – рекапитулира педесетпетогодишњи Радосављевић незванична сазнања из атара о учинку пљуска.
Да су с неба удариле и кугле које се у извештајима описују као „град величине песнице”, нокаутирале би воћњаке од којих цело село живи. Засади кајсија, трешања, брескви и јагода, гајених „на фолију”, као и виногради, били би побијени. Ако би нешто и преживело, „отишло” би по знатно мањој цени у односу на ону по којој мештани извозе плодове у Русију и Црну Гору.
– Ми гајимо конзумно воће, којем цена пада од пет до десет пута ако га побију падавине. Проблем је што не добијамо довољно противградних ракета – наводи Радосављевић горућу тешкоћу овдашњих воћара.
Због одсуства „артиљерије”, становници су 2011. одржавали и протесте.
– На свакој противградној станици у Србији држава по закону треба да обезбеди по 12 ракета. Према нашим сазнањима, продају их приватници, којима држава дугује новац. Зато смо лоше снабдевени, као да у лов на медведа идемо са једним метком – описује Радосављевић проблем једноставан да се објасни, али захваљујући небризи надлежних, тежак да се реши.
Због тога, мештани стрепе какво их време очекује. Не чуди отуд да млади, иако остају да живе у Заклопачи, траже посао у Београду. Неки од њих проносе добар глас о свом селу, попут осамнаестогодишњег Александра Стојковића, којег овде знају као Ацу Слаткиша. Он је на такмичењу хармоникаша у Сокобањи освојио главну награду. Оних још млађих је све мање: најбројнији разред у месној школи броји 23 ученика. Село не изгледа запуштено, али памти боље дане, када је одржаван марковдански вашар – „најјачи у околини”, заклињу се житељи. Осим три кафане, постојао је и кафић! Звао се „Палермо”. Када је осамдесетих година отворен, у њега су хрлили и из Новог Београда и Земуна. Данас га је, кажу мештани, време прегазило.
Али, то су можда и секундарни проблеми у ситуацији када један црни облак може да промени аграрне планове.
– У време санкција и бомбардовања имали смо довољно противградних ракета, а сада немамо. Држава не схвата да може да има корист од нас ако има мозга – закључује Радосављевић.
----------------------------------------------
Локалне знаменитости
Највећа знаменитост Заклопаче је Црква Свете тројице, која је, каже свештеник Љубиша Јовић, подигнута 1885. године. Њен оригинални иконостас није сачуван, али су две иконе из тог доба преживеле, као и Царске двери из прве половине 19. века, које су припадале цркви у Врчину.
У атару је и кућа из 1810. за коју се мештани боре да буде под заштитом државе, као и Дом културе, где ће ускоро оживети традиција наступа околних КУД-ова, укључујући и овдашњи КУД „Заклопача”, који постоји од 1967.
Концерт ће бити одржан на сеоску славу Свете Тројице, када кроз село иде литија. Ударни адут угоститељске понуде је етно-ресторан „Завичај”.
----------------------------------------------
О имену села
Не постоје прецизни подаци зашто се Заклопача тако зове. Место је, према једној верзији, добило то име јер је са свих страна „заклопљено” брдима. По другом предању, названа је тако јер је на раскршћу сеоског и садашњег Смедеревског пута давно турски паша – заклан.
----------------------------------------------
Цело насеље нестало половином 16. века
Насеље Заклопача има више од 2.000 житеља. Први пут се помиње 1528. у турском попису села београдске нахије. Тада је имала осам домова, а већ две године касније – 28. Место се у изворима из 18. века – аустријским картама и пописима Београдске митрополије – не помиње. Разлог је то што је село опустело од друге половине 16. века, а поново је настало истоимено насеље после устанака против Турака. Зашто је Заклопача нестала у тих неколико столећа и да ли је потоње место на локацији где је било старо – није познато.
Димитрије Буквић
објављено: 01.06.2013.
Политика