Sve je pitanje koliko se isplati uloziti u neku zgradu da bi se vratila na projektovano stanje.
Posle 50 godina neulaganja, te sume su astronomske.
Jer kad treba da se zamene struja, vodoinstalacije, stolarija, fasada, da se sve to dovede na neki nivo energetske efikasnosti za 2018tu, i sve to to pod predpostavkom da zgrada nema porozitet u betonskoj strukturi (a toga ce biti sve vise i vise), postavlja se pitanje da li je ekonomski opravdano ulagati toliko para u njihovu rehabilitaiju.
A o tome ko ce da plati, pa drzava i grad svakako nece za zgrade koje nisu u njihovim zonama interesa. Grad ce to uciniti za drzavne institucije i zgrade pod zastitom kao i za zgrade koje se nalaze u centru tj za koje postoji tursiticki potencijal.
Za ove ostale na periferiji ce morati stanari sami da se snadju, a to cesto ostane na tome "kad skupimo pare sredicemo to, to i to", i naravno te pare se nikad ne skupe i tako ogroman broj zgrada beogradskog stambenog fonda polako propada i vrednost tih objekata sve vise opada.