Kako ne bih citirao nekoliko desetina postova, da odgovorim svima:
1) Mala zemlja nikada u istoriji nije mogla da ima potpuno samostalnu spoljnu politiku. To je i najveći greh Slobe. U vreme pada Berlinskog zida Srbija je imala u stvari imala bolju spoljnopolitičku (predis)poziciju od svih drugih na Balkanu. Mogla je da postane Češka Balkana. Istorija uči da u takvom okruženju, takva zemlja može do nekle da se koprca sa svojim "suverenizmom", ali da će vremenom biti progutana. Sada je Srbija "devojka za sve" u spoljnoj politici, ničiji pouzdan partner. To je neuporedivo sa Holandijom, Belorusijom, i Ukrajinom do 2004 svaka za svoj tradicionalni političko-kulturni blok. Srbija je od Prvog svetskog rata do Slobe imala pto-zapadni kontinuitet, sa brojnom zapadnom emigracijom, tradicijom iz svetskih ratova, SFRJ cenzurom i anticenzurom SSSR kulture uz neselektivno prihvatanje angloameričkih kulturnog stvaralaštva.
2) Srbi su amateri za političku organizaciju, što Zapadu olakšava sve muzičke želje. Tako je do 5. oktobra bila organizaciona logistika opozicije, što je mnogo dragocenija pomoć od neke kintice za plakate, lokalne radio stanice i slično. SNS je američka škola politike i organizacije, odnosno, sada je opozicija jako haotična u skladu sa samostalnim srpskim antitalentom, dok je vlast podržana od zapada.
3) Nikakvo zlo Zapada se ne može porediti sa zlom Slobine kamarile. Raspad država kao domajdanska i poslemajdanska Ukrajina, ili dolukašenkovska Belorusija. Carstvo kriminala, ljudi ginu ko muve u drumskom saobraćaju, prašta se neplaćanje računa da se drži socijalni mir, tramvaji i trolejbusi se više kvare nego voze, carstvo privatnih prevoznika bez reda, vozovi kasne, većina živi u bedi, bubašvabe u vrtićima i klinikama. Čak zicer prihodi države preko akciza na cigare i gorivo, takse na profit banaka i menjačica pri platnom prometu, sve je ostalo u crnoj ekonomiji od koje su se pojedinci bogatili. Ograđivanje od Zapada sa sve produbljivanjem sukoba sa jugoslovenskom narodno-kulturno-jezičko-ekonomskom braćom. Kada se 1991.-1992. uspostavila vojna dominacija nad nekim regijama, umesto da se razoružanom neprijateljskom narodu pruži bezbednost i poredak sa crtama privremenog vojnog (ali "viteškog i džentlmenskog") režima, proterivani su, mučeni, ubijani, silovani, pljačkani. U Beogradu inženjeri su prodavali stvari iz kuće da prehrane porodicu, a elita i najcenjenija kasta za državno rukovodstvo su bili mafijaši. 5.oktobar je bio zajednički interes naroda Srbije i Zapada, i to samo u tom kratkom istorijskom periodu.
4) Lista interesa svetskih sila u malim državama je kratka i nedetaljna. Kolonijalni interesi na Balkanu su pre svega nemački, ali ne i SAD. Takođe loše namere ka Srbiji u tom bloku ima Velika Britanija, ali SAD je tu ipak jača. Njihov cilj je prelazak na zapadnoliki ekonomski model, a tu je moguć čitav sistem nijansi. Prodaja Austrijancima uspešnog Sever Subotica, recimo, to je domaća korupcija i nedostatak kvalitetnog političkog planiranja, domaćeg oportunizma, a ne kategorička konstanta odnosa. Tigar Pirot i mnogi drugi su realno pravili zastarele ili loše proizvode, i bez privatizacije ili strateškog partnerstva ne bi opstala. A danas Belorusi hvale srpske autogume. Mnogim tranzicionim vlastima je najlakše bilo da urade prvo privatizaciju, koja puni budžet, nego da vrše denacionalizaciju, koja troši budžetska sredstva. A upravo denacionalizacijom se moglo doći do obrtnog kapitala. Recimo, ako tvojoj porodici država daje odštetu za fabriku koja više ne postoji, ili nešto drugo što se ne vraća, sa tim parama imaš pravo samo na lečenje, školovanje, akcije domaćih preduzeća po izboru sa zabranom prodaje 3 godine. Pogledajte recimo Orbana. EU mu stalno nešto kaki, ali dokle god je zemlja sigurno u EU i NATO, i sankcioniše Rusiju i Belorusiju, oni su na delu zapadni blok ma šta pričali. Do Orbana su imali mađarski SNS (po rečima Mađara) koji je prodao sve jedno za drugim. Vratili su pod svoje nekoliko strateških preduzeća, što jeste korak ka suverenizmu, ali daleko od toga da je Orban neki primer kvaliteta ekonomsko-privredne politike, po rečima samih Mađara. Belorusija i Holandija u svojim blokovima imaju super pozicije zbog kontinuiteta u istima.
