Šta je novo?

Vodovod i kanalizacija - BVK

Приватизација воде или да ли је вода „роба“, као и свака друга!?
Мирослав Самарџић

ода је специфично добро, од кључног значаја за опстанак људи и другог живог света, попут ваздуха и сунчеве светлости. У многим заједницама извори питке воде имају често религиозни и културни значај, уживају посебно поштовање. Вода је најважнији ресурс, и уколико је под приватном контролом, то значи да главни извор живота појединаца и заједница контролише нека приватна корпорација чији је једини циљ максимализација профита. Комодификација воде значи да је она доступна само онима који имају способност да плате. Сиромашни и маргинализовани остају без приступа води, приватни власници тако стичу моћ над биолошким опстанком великог броја људи.

Вода је комплексно добро, она је јавно добро, али по неким својим карактеристикама може да буде и роба, потрошња је углавном индивидуална и мерљива, може се флаширати и продавати, може се одређивати и наплаћивати цена. Приватизација воде мотивисана је економским разлозима, с циљем отварања нових тржишта на којима би се пласирале огромне масе слободног капитала који постоји у међународнонм финансијском систему. У периоду од 1996. до 2002. Светска банка је трећину својих кредита, инвестираних у послове са водом, условљавала приватизацијом. Према неолибералном концепту, вода је све више оскудни ресурс која мора имати пуну економску цену, треба да буде продавана на тржишту онима који понуде највећу цену. Заштита природе и ограничених ресурса биће обезбеђена уколико се у ове области уведу тржишни механизми. Вода је подцењена, кажу неолиберали, није људско право него роба као и свака друга. Процењује се да ће 2025. год. потражња за водом надмашивати понуду за 56%.

Према подацима УН око осам стотина милиона људи у свету нама приступ пијаћој води, две и по милијадре није прикључено на канализацију, а три и по милона људи годишње умре од болести повезаних са прљавом водом.

Око 90 % светског становништва које је прикључено на водоводну мрежу водом снабдевају предузећа у јавном власништву. Од деведесетих година двадесетог века почиње талас приватизације и у овој области. На тржишту водоснабдевања доминира неколико мултинационалних компанија. Све је веће тржиште флаширане воде, које је, такође, монополизовано. Приватне компаније су познате по томе што интезивно експлоатишу изворе воде, који су раније припадали локалним заједницама. Због надексплоатације, извори брзо пресуше.

Велике мултинационалне корпорације, уз подршку држава, настоје да монополишу власништво над изворима воде и онемогуће локално становништво да се аутономно снабдева водом. Приступ води треба да буде само на тржишту, самодовољност заједница је штетна за ширење и функционисање тржишта. Извесни Гари Харинктон из Охаја, САД, својевремено је осуђен на тридесет дана затвора зато што је скупљао кишницу у вештачким језерима које је направио на свом имању.

У бројним примерима показало се да је приватизација водовода била штетна. Приватне компаније обично недовољно инвестирају, цене скачу, смањује се број запослених, управљање је нетранспарентно, постоје знатни еколошки хазарди. Због очигледних неуспеха приватизације у Европи је последњих година ојачао покрет за ремуниципализацију, тј. враћање водовода у јавно власништво. Тако су ремуниципализовани предходно приватизовани водоводи у Паризу, Берлину, Будимпешти... У Италији је 2011. године одржан референдум на коме су се бирачи огромном већином определили против приватизације водовода.

Становништво је морало да плаћа и сакупљање кишнице и снабдевање водом из властитих бунара, а цена воде из водоводне мреже драстично је скочила. Избио је устанак, тзв. Рат за воду, а компанија Бехтел је била принуђена да напусти град

У неким случајевима приватизација је довела до правих масовних устанака. У боливијском граду Кочабамби, америчка компанија Бехтел крајем деведесетих година двадесетог века добила је ексклузиво право на експлоатацију воде. Становништво је морало да плаћа и сакупљање кишнице и снабдевање водом из властитих бунара, а цена воде из водоводне мреже драстично је скочила. Избио је устанак, тзв. Рат за воду, а компанија Бехтел је била принуђена да напусти град.

У већини случајева приватизација није доводила до ширег приступа пијаћој води, цене су по правилу повећаване. Само у две државе у свету јавни водоводи су у потпуности приватизовани: у Енглеској и Чилеу. (У Шкотској, Велсу и Северној Ирској водоводи су и даље у јавном или заједничком власништву) Приватизацију у Енглеској пратила је јака државна регулација, тако да је приватним операторима онемогућена потпуна слобода у обављању делатности, они не могу да искључе потрошаче у случајевима када ови нису у стању да плате рачун, цене су лимитиране и сл. У Француској, водоводи су у јавном власништву, а оператери су приватне компаније; у Холандији водоводи су јавне корпорације које делују као тржишне компаније; у Немачкој, власници водовода су, углавном, општине. Више десетина Немачких општина запале су у проблеме када су се упустиле у прекограничне лизинге са америчким инвестиционим фондовима, којима су водоводи најпре продавани, а потом узимани у лизинг. У већини случајева овакав облик јавно-приватног партнерства завршавао је општинским банкротствима. У САД постоји више од педесет хиљада водоводних система у јавном или заједничком власништву, који водом снабдевају око 82% становништва.

Много већи проблеми су у земљама у развоју. Водоводи су обично у јавном власништву, али мрежа је развијена, по правилу, само у деловима градова у којим живи боље стојеће становништво. Инфраструктура је запуштена, осим у резиденцијалним квартовима, снабдевање је нередовно, чести су кварови, притисак је недовољан, губици у мрежи су велики, управљање је неефикасно. У предграђима у којим живе сиромашни нису развијене водоводне и канализационе мреже, становници се водом снабдевају од уличних продаваца и плаћају цену која је неколико пута већа од оне у Њујорку.

Процењује се да око 50% становништва градова у земљама у развоју није прикључено на водоводну и канализациону мрежу. Иако сви случајеви приватизације нису били неуспешни, истраживачи истичу бројне предности јавног власништва у овој области. Приватне компаније настоје да извуку што је могуће већи профит, своје активности ограничавају на средине у којима живи богатије становништво. Када су водоводи у јавном власништву, могућа је кординација са другим комуналним предузећима, грађење заједничке инфраструктуре и сл. Највећа је предност јавног власништва што оно омогућава демократско, партиципативно управљање и редистрибутивну политику. Уколико изостане демократска контрола, предузећа за водоснабдевање која су у јавном власништву бирократизују се, јавља се корупција и неефикасно управљање. Сам институт јавног власништава не гарантује да ће бити постигнуто праведно снабдевање водом.

Иако постоји снажан притисак међународног капитала за приватизацију, истраживања показују да нема разлике у ефикасности управљања, било да се ради о приватним или јавним компанијама за водоснабдевање. У развијеним земљама снбдевање пијаћом водом од стране компанија у јавном власништву је ефикасно. У Немачкој, где око шест хиљада општина управља водоводима, губици у мрежи су свега 6%.

Приватизације, али и неефикасно функционисање компанија у јавном власништву, довели су последњих деценија до таласа протеста, али и настанка нових концепата у области снабдевања пијаћом водом. Не само у земљама у развоју, попут Боливије, већ и у развијеним земљама попут Италије, долазило је до масовних народних протеста и мобилизација чији је циљ био демократизација снабдевања водом и борба против приватизације. Ови покрети почивали су на ставу да је вода заједнички ресурс, неопходан за живот, да његовим коришћењем мора управљати заједница. Оспорена је идеја да постоје само две могућности у управљању водом и другим јавним добрима, државно и приватно управљање. Милиони активиста алтерглобализацијског покрета реафирмисали су концепт управљања заједничким реурсима од стране обичних људи – the commons.

Биолог Гарет Хардин објавио је 1968. год чувени чланак Tragedy of the commons (Тагедија заједничког управљања ресурсима ) који је имао огроман утицај, како у акедемској заједници тако и међу политичарима. Дуго се сматрало да је Хардин доказао како је приватно власништво једини оптималан модел за управљање ресурсима. Његова аргументација почивала је на мисаоном екперименту, а не на емпиријском истраживању. Хардин је предложио да се замисли један пашњак који је у комуналном власништву, сваки узгајивач стоке настојаће да што више своје стоке напаса на заједничком пашњаку, како би повећао своју добит. Тако ће поступати сви, настојаће да повећавају неограничено своја стада и тако ће пашњак бити руиниран, јер је свачији и ничији: Утицај који је Хардинов чланак имао није био због убедљивости његове аргумантације, већ због тога што је то био један идеолошки и политички памфлет, који је коришћен као оправдање за империјалстичку пљачку заједничке имовине, сузбијање незадовољства трећесветских народа и оправдавање приватизације. Хардин је претпоставио да је себичност непромењива карактеристика људске природе и да појединци никад не могу следити и неки други мотив осим максимизације своје користи.

Хардин није понудио никакве емпиријске доказе за своје тврдње. Друштво је, по његовом схватању, само агрегат себичних индивидуа. Цинично је како Хардин игнорише чињеницу да су за сиромашење ресурса и еколошку деструкцију одговорне мултинационалне корпорације и тржишни систем, а не комунални облици својине. Порука овог чланка је да су сиромашни сами криви за своју немаштину, јер нису у стању да напусте колективне облике својине И прихвате либерални концепт по коме је приватна својина најбољи начин за алокацију И очување ресурса.

До преокрета у ставовима о овај теми у академској заједници долази почетком деведесетих година када је америчка економситкиња Еленор Остром објавила књигу Говерниниг the commons ( Управљање заједничким ресурсима ). За разлику од Хардина, она је обавила комплексно емпиријско истраживање и открила како су неке традиционалне заједнице успевале да реше проблем колективног управљања ресурсима и да развију сложене регулационе системе који су стари неколико стотина година. Радило се о коришћењу заједничких пашњака и шума, излову рибе у заједничком акваторију, иригационим системима и сл. Овакве случајеве успешног саморганизовања заједнице ауторка је пронашла у различитим деловима света. Еленор Остром, на примерима из праксе, успела је да докаже да обични људи могу да се саморганизују и граде инстиутције без прихватања екстерних ауторитета. За допринос развоју институционалне економије она је 2009. год. добила Нобелову награду за економију.

Активисти алтерглобализацијског покрета сматрају да је вода од највећег значаја не само за живот људи, већ и екосистеме и јавно здравље. Она има велики културни и спиритуални значај који је тесно повезан са локалним праксама и обичајима, па због тога водом не смеју управљати приватне компаније, па чак ни држава, већ сама заједница унутар које постоји колективистичка етика солидарности која спречава неодговорно расипање ресурса. Вода је динамички ресурс, над њом се не смеју успостављати власничка права, она за заједницу има естетски, сприритуални, симболички и еколошки значај. Заједнице саме треба да се опскрбљују сервисима, јер државе за то често нису ни спремне ни способне, јавни сервиси у сиромашним земљама обично су ограничени на елиту. Постоји мноштво примера да су мале локалне заједнице успеле да оснују кооперативне системе за снабдевање водом, тако је настала нека врста моралне заједничке економије.

Поред дуализма јавно-приватно, постоји и трећа опција, заједничко. Снабдевање безбедном водом могуће је и путем демократске мобилизације оних који су заинтересовани. Модели државног и приватног снабдевања водом имају доста сличности, у оба случаја вода се третира као ресурс који људи троше применом стандардних, централизованих хидрауличних технологија са хијерархијским менаџментом који почива на техничкој експертизи. Потрошачи су атомизовани. Насупрот оваквим технократским моделима, развијена је алтернатива по којој заједнице саме могу да управљају ресурсима на кооперативан начин.

Вода је биополитичка, она повезује индивидуална тела са колективним политичким телом, она је уплетена у сукобе око власти. Управљање водом мора бити уклопљено у друштвене односе и еколошки систем. По комунитаристичком концепту, заједница мора бити тело које доноси одлуке, а не тржиште, на коме доминирају интереси приватних компанија. Мора се успоставити демократска контрола над инфраструктурним мрежама и екосистемом унутар којег оне постоје. Инструменталистички приступ природи мора бити напуштен, треба развијати друштвене односе који подржавају етику бриге према природи. И држава и тржиште подривају способност заједнице да организују колективне акције чији је циљ решавање проблема коришћења и управљања заједничким ресурсима. Код заступника оваквог концепта преовладава уверење да политичке организације и акције на локалном нивоу имају најбоље друшвене и еколошке ефекте.

Критичари концепта о заједничком управљању ресурсима од стране обичних људи ( тхе цоммонс) истичу да он почива на романтизованим погледима на заједницу. У случајевима традиционалних заједница, снажно су изражани односи доминације, обично се ради о етничким групама које бране локалну аутономију, границе и идентитет своје групе и нетрпељиве су према другима. Колективи могу бити коришћени за постизање агресивних циљева против других, унутрашњих мањина, аутсајдера или дисидентских појединаца.

Колективне акције могуће су само на малим географским просторима, са добро дефинисаним границама, малим нивоим мобилности, у малим заједницама са знатним социјалним капиталом и тамо где се становништво и ресурси налазе на истом локалитету. Онима који бране концепт заједничког управљања ресурсима приговара се да заједницу виде као егалитарну и кохерентну и да превиђају асиметричне односе моћи који унутар ње постоје.

Чини се да овај концепт више одговара малим традиционалним заједницама него великим модерним урбаним агломерацијама. Треба имати у виду да и кооперативе имају своје негативне стране: корисници настоје да смање рачуне, фокусирани су на локалне проблеме, неспремни су за скупа дугорочна улагања, неосетљиви су на еколошке последице. Нагласак на консензусу утиче да се доносе политички прихватљиве одлуке, а не оне које су економски оправдане.

Уједињење нације 2010. године воду су прогласиле као људско право (Резулуција УН 62/292). Према Резолуцији, право на безбедну, чисту пијаћу воду и на уклањање отпадних вода је суштинско за уживање живота и људских права. Више држава у свету уградиле су у своје уставе одредбе по којима је вода људско право. Последња је тако поступила Словенија, под великим притиском јавности.

Становништво Србије своје људско право на безбедну воду може сачувати само ако настане масовни социјални покрет који ће успети да одбрани наше ресурсе од агресивног настојања приватних корпорација, да их претвори у извор зараде

Највредније изворе воде у Србији већ експлоатишу приватне компаније, углавном стране,а у наредним таласима приватизације сигурно ће бити приватизовани И јавни водоводи чији ће власници нарочито у великим градовима, постати велике стране компланије. Водоводи су сада у влаништву јединица локалне самоуправе које њима и управљају. Ова предузећа имају монополски положај на тржишту, оправдана је бојазан да ће приватни власници инсистирати на већим ценама, што ће воду учинити недоступном за део становништва. Циркулација воде повезана је са циркулацијом новца, приватизација водовода може приватним компанијама да обезбедити не само велике профите већ и политичку контролу над становништвом.Тако ће бити угрожено не само право на живот многих појединаца и породица, него и јавно здравље, због бојазни да ће се појавити заразне болести.

Становништво Србије своје људско право на безбедну воду може сачувати само ако настане масовни социјални покрет који ће успети да одбрани наше ресурсе од агресивног настојања приватних корпорација, да их претвори у извор зараде.

Модел јавних предузећа у области водоснабдевања треба задржати. Постојећи начин управљања водоводима је неодржив, јер јавна предузећа претвара у сервис владајућих странка. У великим хидротехничким системима демократско партиципативно управљање је најбољи начин да се остваре интереси заједнице.

(Аутор је политиколог из Зрењанина)
 
Становништво Србије своје људско право на безбедну воду може сачувати само ако настане масовни социјални покрет који ће успети да одбрани наше ресурсе од агресивног настојања приватних корпорација, да их претвори у извор зараде

Je l imamo pravo na bezbednu, besplatnu, javnu ili kakvu vodu?
 
Podsetio bih ljude da je ovaj period posle kiše najbolji za prijavljivanje zapušenih slivnika. Ekipe izlaze veoma brzo na teren. Jutros su izašli jedan sat pošto sam prijavio problem. Na žalost, auto je bio parkiran iznad slivničke rešetke, pa nisu uspeli da reše problem iako su se zaista trudili.
 
somi
Ja klikno al slova na tabli mutna pri uvecanj
ajd daj bar neku malu dopunu šta to gledamo na tvojim sličicama.
Da nije vredno i interesntno sigurno ti ih ne bi ni okačio
pzz
:sesir:
 
Mea culpa, мени су слова читка, али нисам узео у обзир старосну структура чланова форума :mrgreen:
У питању је табла за радове на везном водоводу који ће насеља Врчин, Заклопача и Гроцка спојити са регионалним водоводом Макиш - Младеновац. Нисам могао ближе прићи табли јер је испред била огромна бара и озбиљна количина блата, па сам зумирао из далека. Конкретнијих радова тренутно нема, барем на делу који сам ја обишао, не знам ни где у Врчину треба да се деси то спајање. У Заклопачи су почели да секу асфалт од центра ка Гроцкој, али су стали после неких 150-200 метара и од тада мајсторима ни трага ни гласа. Чим се појаве ето и мене да им сваки корак испратим јер сам неизмерно срећан што се ово коначно дешава. :gobb:
 
Hvala Somi i +1 :) :kk:
Znaci ko kokoške razgrebli pa otšetali negde drugde. :roll:
Vrlo neobično za Bgd :mrgreen:
Verovatno čekaju da malko otopli i dodje suvlje i lepše vreme za nastavak radova
:sesir:
 
Појавили су се радницииии :vops: Поставили су знакове да је пут (који спаја центар Заклопаче и Гроцке) затворен за саобраћај и опет нестали :o
Макиш Гроцка by Somi303, on Flickr
Макиш Гроцка by Somi303, on Flickr
Негде на пола пута су направили простора за материјал, цеви, песак и још неки материјал
Макиш Гроцка by Somi303, on Flickr
Макиш Гроцка by Somi303, on Flickr
 
[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=865726#p865726:3effa57j je napisao(la):
astrodule » Mon Jul 19, 2021 12:39 pm[/url]":3effa57j]Podsetio bih ljude da je ovaj period posle kiše najbolji za prijavljivanje zapušenih slivnika. Ekipe izlaze veoma brzo na teren. Jutros su izašli jedan sat pošto sam prijavio problem. Na žalost, auto je bio parkiran iznad slivničke rešetke, pa nisu uspeli da reše problem iako su se zaista trudili.


Može mala pomoć, kome se prijavljuju zapušeni slivnici?
Kod mene unutar bloka kompletna kišna kanalizacija je zapušena, bukvalno iz svake rešetke je počelo da raste sve i svašta.
 
Juče i danas dobar deo NBG nije imao vodu zbog nekih najavljenih radova. Ja sam na dobroj poziciji, pa sam imao samo malo slabiji pritisak.

Bitno je pomenuti da je kod nas u stanu (Blok 3) hladna voda leti bukvalno mlaka. Danas je voda hladna prvi put koliko pamtim. Uopšte ne znam kako to da objasnim.

Do sada sam mislio da je mlaka jer mi je zgrada na južnoj strani, pa sam mislio da su cevi u zgradi na mojoj strani tople, ali sad sam totalno zbunjen.
 
Verovatno su preusmerili podzemnu vodu odnekud zbog radova pa je zato hladna. Rečna voda je mlaka, a podzemna hladna. Mislim da ima neke logike. :D

I kod mene je mlaka voda isto.
 
Dule
negde u neposrednoj blizini ima oticanje vode . Radovi ili puknuta cev.
Priliv vode ti je sada daleko svežiji (čistiji)
sto se manifestuje hladnijom temperaturom vode
čim se sistem opravi,
ne brini opet ce ti biti ko pre.

Ako je puknuta cev , ovog leta zemlja je jako žedna pa do izbijanja na površinu proći ce dosta vremena i kubika, kubika kubika.
Odeš u info stan pitaš a što nam je račun za vodu ko da u podrumu zgrade imamo olimpiski bazen.
Nikada nece u infostanu da predpostave da je negde pukla cev.
A kako bi namirili kubike vode koj pokazuje zajednički vodomer za više ulaza zgrade
Oduvaju te rečenicom
Ko zna koliko vaših komšija im curi slavina ili wc šolja...
Naravno ne pada im na pamet da pošalju ekipu sa skušalicama da proveri da li od vodomerskog sata na instalacijama negde šiklja voda.. nikada...
Jbg... info stan služi samo za naplatu i ništa više a to rade vrlo zdušno
a ono pa jest ....haračlija nije majstor
:sesir:
 
Dok je bila hladna pomalo je smrdela na fekalije, kao na nekim mestima u blizini reke. Kada sam se uveče vratio kući voda je opet bila mlaka, ail barem nije smrdela.

Ponavljam da sam izgleda bio među retkima koji su imali vodu, pa je zaista moguće da su preusmerili neku vodu u cevi zbog nekih razloga (da ih isperu), pa je došao do nas i neki talas zagađen nečijom septičkom jamom ili nešto slično.
 
[url=http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?p=873694#p873694:1czmv990 je napisao(la):
boca-ica » Нед Авг 22, 2021 7:30 pm[/url]":1czmv990]
Naravno ne pada im na pamet da pošalju ekipu sa skušalicama da proveri da li od vodomerskog sata na instalacijama negde šiklja voda.. nikada...
Jbg... info stan služi samo za naplatu i ništa više a to rade vrlo zdušno
a ono pa jest ....haračlija nije majstor
:sesir:
Odakle Infostanu ekipa sa slušalicama? ;)
 
Pošto sam pisao BVK i objasnio im šta je bilo, zvali su me i pitali da li treba da šalju ekipu da testira vodu. Nije trebalo, jer je sve bilo po starom, a u mejlu su mi rekli da je odnos vode iz reni bunara i iz Save 50-50 jer se nalazim blizu hidraulične linije (šta god to bilo).
 
McMilan wrote
Odakle Infostanu ekipa sa slušalicama?
Proslediti info o kvaru nadležnom koj ima slusalice i aparat za otkrivanje curenja vode ispod zemlje.


Dvosmerno prosledjivanje i preusnmeravanje informacije je srž politike kvaliteta na koju se nadogradjuje sve ostalo :!:
kad se vec pozivaju da je ko bajagi imaju

JKP "Infostan tehnologije" brine o korisnicima komunalnih usluga tako što svojom Politikom kvaliteta obezbeđuje da će ispunjavati iskazane i realne zahteve korisnika i zahteve važećih zakona i propisa.


U delu GRANIČNE NADLEŽNOSTI JKPI infostana pise

Kućne instalacije su vodovodne instalacije i uređaji korisnika vode koji počinju iza odvodnog ventila na vodomeru u vodovodnom priključku i završavaju se točećim mestom, a instalacije kanalizacije posle (uzvodno) prvog revizionog silaza sa kaskadom i revizijom.
Kućne instalacije održava vlasnik, odnosno korisnik objekta, ili preduzeće sa kojim vlasnik ima ugovor o održavanju. Za stambene zgrade to je najčešće JP "Gradsko stambeno".


Stoga i jeste pitanje da li jkp infostan ima ikakvu politiku kvaliteta ili ima samo politiku haračlija
Po meni to i nije to pitanje, oduvek su samo haračlije

Infostan je nametnuti parazit i ne samo gradjanima nego i JKP vodovodu i kanalizaciji
 
Svaka kiša je za stanare Mokroluške strah od poplave, nadležni gluvi na apele

Nekoliko kilometara od centra Beograda, stanari Mokroluške ulice u Marinkovoj bari već duže od deceniju žive u strahu od svake kiše. Poslednja im je ponovo poplavila kuće, a nadležni su kao i ranije ostali gluvi za njihove apele.

„Možda niko neće da reši problem zato što živimo u Marinkovoj bari“ – ovim vapajem nas je dočekala Ivana Grujić, stanarka jedne od kuća koje su od četvrtka pogođene vodom koja je nadošla sa autoputa i iz susednih ulica. Ovaj deo Beograda nema rešeno pitanje kanalizacije. Cev koja postoji, instalirana je, prema Ivaninim rečima, pre 60 godina i ne može da podnese pritisak broja kuća i njihovih stanara koji su se u međuvremenu doselili.

„Zvali smo gradsku komunalnu inspekciju, vodovod i kanalizaciju, Beokom centar, vatrogasce, u nadi da neko nešto može da uradi. Jedino ko se odazvao je vodovod i kanalizacija i to tek danas u nedelju, a mi ih zovemo od četvrtka“, ističe Ivana Grujić.

Iako smo na licu mesta zatekli radnike vodovoda i kanalizacije kako ispumpavaju vodu, jasno je da se radi o privremenom rešenju problema. Sledeća kiša može da padne već sutra i ponovo poplavi kuće stanara Mokroluške ulice, što se i ponavlja, kako Ivana kaže, već više od deset godina.

„Problem je što je zatrpan kolektor zemljom i problem je što je zatrpan kanal koji odvodi vodu. Znači, jedino rešenje našeg problema je da se izvedu bageri, da se otkopa kolektor i da se otkopa kanal. Da nam je bilo ko iz grada rekao da postoji neki plan da se to uradi, ovde bi svaki stanar pristao na to i priključio bi se legalno na kanalizaciju“, tvrdi Ivana Grujić.

A živeti bez kanalizacije, odvoda za kišnicu dosta košta. Ivana i njen suprug sami menjaju podove, zidove i ispumpavaju podzemne vode koje izbijaju oko kuće, kojom se ne bave ni ekipe koje izađu na teren.

„Ja ne znam koliko me je koštalo, posle 2014. godine smo sigurno potrošili na renoviranje kuće 15 hiljada evra“, ističe ona.

Problem za koji se sve institucije proglašavaju nenadležnim postoji već više od 10 godina i ponavlja se, samo nekoliko kilometara od centra Beograda. Porodica Ivane Grujić nije jedina koja je pogođena ovim problem – pored nje nalazi se još nekoliko kuća u kojima živi pet porodica od kojih su neke sada bile prinuđene da napuste svoje domove.

izvor: N1
 
Direktori „Černog“ i „Milenijum tima“ dogovorili da zajedno kupe Institut

I pre nego što su otvorene sve ponude koje su pristigle na adresu Ministarstva privrede, za kupovinu Instituta vodoprivrede Jaroslav Černi, direktori ovog instituta i Milenijum tima, firme koja se povezuje sa SNS, dogovorili su se o zajedničkoj kupovini Černog, saznaje Nova.rs.

O pravljenju konzorcijuma sa Milenijum timom, direktori Instituta Černi su zaposlene obavestili jutros. U dopisu pod nazivom „Obaveštenje zaposlenim u Institutu za vodoprivredu Jaroslav Černi u vezi sa procesom privatizacije“, između ostalog se navodi da je Institutu stigla ponuda od Milenijum tima o zajedničkoj kupovini.

Nakon objavljivanja javnog poziva, u drugoj polovini oktobra 2021. godine, Milenijum tim je ponudio rukovodstvu Instituta zajedničko učešće u privatizaciji, odnosno formiranje konzorcijuma pravnog lica (Milenijum tim) i fizičkih lica (generalni direktor i izvršni direktori), pri čemu bi fizička lica učestvovala sa ukupno 30% u zajedničkom konzorcijumu“, navodi se u dopisu koji su potpisali direktor Instituta Dejan Divac i šestorica izvršnih direktora.

Između ostalog, dalje se navodi: „Nakon pažljive analize, imajući u vidu složenost cele situacije, razmatrajući različite moguće scenarije i posledične rizike, mi dole potpisani koji se sada nalazimo na funkcijama generalnog direktora i izvršnih direktora, odlučili smo da
prihvatimo ponudu Milenijum tima“.

Kako je objavila Nova, na adresu Ministarstava privrede koje je objavilo javni poziv za prodaju Instituta za vodoprivredu Jaroslav Černi stiglo je sedam ponuda. Iako su to negirali, među onima koji žele da kupe Institut je i firma bliska Srpskoj naprednoj stranci, „Milenijum tim“. Osim njih u trku za vlasništvo ulazi po svoj prilici i Integral iz Banja Luke, firma koja se u javosti dovodi u vezu sa Miloradom Dodikom.

Ministarstvo privrede je prvog oktobra objavilo poziv za prodaju Instituta Jaroslav Černi po početnoj ceni od 2,58 miliona evra. Kompanije zainteresovane za kupovinu Instituta imale su rok da do danas u 12 sati dostave svoje ponude. One se otvaraju danas, 8. novembra u 12 sati.

izvor: Nova S
 
Gde ce u stvari izliva Bgd. Kanalizaciaj u reke?
Kako je na tim mestima?
 
Ja знам за испусте на шпицу Ушћа на НБГ, за она два код Савамале између Бранковог и старог моста, испод Газеле где се улица каналисан Мокролушки поток, мада нисам сигуран да ли је ту само кишна канализација или има и фекалне, затим низводно од Панчевца пре Аде Хује код шљункаре Београд пута и преко код Котежа. Нисам баш свуда био, негде уме баш да се осети.
 
Ima neka jako stara reportaza na Blicu gde silaze sa radnicima u mokroluski kolektor i tu se sliva sva kanalizacija. Ima cak i slika kad su dosli do dela gde se uliva kanalizacija iz KCS.

Sent from my SM-G981U1 using Tapatalk
 
DSC_0430.JPG

Војводе Степе.
 

Весић: До краја наредне недеље тендер за канализацију на левој обали Дунава


Тендер за изградњу осамдесет километара канализације на левој обали Дунава, у Борчи и Крњачи, биће расписан најкасније до краја наредне недеље, најавио је данас заменик градоначелника Горан Весић. Он је у редовној рубрици на Студију Б „Питајте Горана Весића” подсетио да је раније расписан тендер за изградњу постројења за прераду отпадних вода, као и тендер за FIDIC инжењера који ће пратити читав овај посао на левој обали Дунава.

– Грађани леве обале Дунава, више од осамдесет хиљада људи, коначно ће добити канализацију. У оквиру тендера, Град Београд и Градска општина Палилула обезбедили су да се о трошку Европске инвестиционе банке уради ревизиони шахт за сваку кућу, тако да то грађане неће коштати ништа. Они ће платити само прикључак, и то на 60 рата, а за шахтове које ће добити бесплатно, свака кућа ће уштедети између 800 и 1.000 евра, колико то иначе кошта – прецизирао је Весић.

Ово је велика вест за леву обалу Дунава, јер ће коначно бити решен проблем који постоји откад и само насеље, оценио је заменик градоначелника.

– Последњих година уложили смо огромне напоре да обезбедимо новац и урадимо пројекте пошто ништа од тога није било. Деценијама смо слушали како сви обећавају канализацију у Борчи и Крњачи, а ни пројекте нису имали. Канализација на левој обали Дунава коштаће између 55 и 60 милиона евра, од чега је 35 милиона евра из кредита Европске инвестиционе банке, 16 милиона евра биће донација Европске уније, а остатак из буџета Града Београда. Желим да захвалим ЕУ на донацији и министарки за европске интеграције Јадранки Јоксимовић на помоћи, јер ово је највећа европска донација дата Граду Београду. У појединим деловима на левој обали Дунава већ почињемо да радимо. Реч је о радовима који се финансирају из градског буџета и за које смо већ расписали тендере и добили извођаче, тако да нећемо чекати да се заврши тендер за део који плаћа ЕИБ да бисмо почели радове – истакао је Весић.

За грађане читаве леве обале Дунава значајно је то што је отворен нови дом здравља у Борчи, а стари дом се преуређује у општински услужни центар, те би до краја марта требало да се заврше ти радови.

– Све службе које има Град Београд и Општина Палилула наћи ће се у том услужном центру, али и многе републичке. Грађани леве обале Дунава за преко 90 одсто административних и управних послова неће морати да прелазе мост, што је права децентрализација. Новим планом генералне регулације предвиђене су локације за две средње школе, гимназију и струковну школу, а очекујемо да ћемо у наредних месец-два потписати и уговор за изградњу моста на Ади Хуји, који је један од седам планираних до 2030. године – навео је Весић.

Новим планом шинских система предвиђено је да се трамвај „пребаци” на леву обалу Дунава у оквиру 42,6 километара проширења трамвајске мреже, додао је Весић.

Како је најавио, у наредних месец дана очекује се расписивање тендера за изградњу пет базена, међу којима ће један бити у Борчи, и то поред БСК-а, где се налази велики празан простор од једанаест хектара. У првој фази биће изграђени затворен и отворен базен, а касније и читав спортски центар с халом.

– Имамо велике планове за леву обалу Дунава. Посебно сам срећан што коначно ти људи могу да осете и да виде да Град Београд брине о њима – казао је Весић.

У оквиру пројекта „Београд–Зрењанин” ради се брзи пут, а Град инсистира да се укључи и Зрењанински пут, о чему се преговара са ресорним министарством. План је да се Зрењанински пут потпуно уреди, укључујући и подвожњаке и надвожњаке, како више не би било „конфликата” у саобраћају и како би се брже ишло овим путем, најавио је Горан Весић.​

 
Vrh