Grad bez grafita i saobraćajnih gužvi
Da su nedelju dana boravili u Nici i Kanu kolege iz sportske bi verovatno posetile tamošnje stadione, kolege iz kulturne pisale o čuvenom filmskom festivalu, a neki vispreniji reporter od urednika gradskog dodatka, sigurno bi skoknuo do Monaka i Monte Karla, koji su, svakako, daleko zanimljiviji i bogatiji gradovi na Azurnoj obali.
Međutim, ono što mora da impresionira svakog iole upućunijeg u svakodnevne probleme Beograda je način na koji je grad Nica rešio nekoliko najvažnijih komunalnih problema.
FASADE: Dovoljna je i desetominutna šetnja ulicama Nice da odmah shvatite da vam nešto „nedostaje“. Čitav grad, od ekskluzivnog centralnog dela uz obalu do periferijskih naselja deluje kao da je sveže okrečen. Nigde grafita, nigde zalepljenih oglasa o raznim žurkama, seminarima, izdavanju stanova i sličnim važnim „obaveštenjima“ bez kojih je nemoguće zamisliti beogradske fasade, ograde, stajališta javnog prevoza bandere... Za četiri dana uspeo sam da uočim samo jedan grafit i to onaj čiji autor je morao da se popne na krov i još na merdevine da bi ga iscrtao na susednoj fasadi i jedno obaveštenje da je nestala mačka na zgradi u blizini železničke stanice.
Jednostavno, o izgledu zgrada brinu vlasnici i ako ih ne okreče svake treće godine ili dozvole njihovo ruženje grafitima plaćaju veoma visoke kazne, a ako grad to učini umesto njih - to je sedam puta skuplje! To je, naravno, moguće, jer se i znaju prave gazde zgrada (nisu nekakve fantomske Skupštine stanara) i postoje efikasni mehanizmi da se kazne i „usluge“ naplate.
Svu energiju onih koji bi ipak da ispišu svoje ime masnom crnom farbom, grad Nica je usmerio na betonske zidove duž železničke pruge, gde mnogi čak deluju i lepo, pa se stiče utisak da je neko dao „početnu mustru“, koju je kasnije sledila i većina grafitomana.
TRAMVAJI: Nicom krstari osam supermodernih tramvaja na jednoj jedinoj liniji, koja spaja staro jezgro grada i kraj oko železničke stanice, prolazeći njenom „kičmom“, koja je najvećim delom posvećena pešacima. Zanimljivo je da ti tramvaji pre ulaska na poznati Trg Masena uvuku pantografe i preko njega idu kao „gradska železnica“, jer se niko nije usudio da preko ovog trga sa burnom istorijom, na kome se prvog dana marta održava nadaleko poznati karneval, razvuče bilo kakve žice.
Tramvaji i pešaci se skladno dopunjuju duž Bulevara Žan Medisin, oko koga su prodavnice, restorani, dva velika „šoping mola“... Zamislite da Bulevarom kralja Aleksandra od Tašmajdana pa do „Cvetka“ sredinom voze takvi tramvaji, a da sve ostalo pripada pešacima, sa mnogobrojnim baštama restorana umesto parkiranih vozila po trotoarima.
Poprečni saobraćaj pripada mnogobrojnim autobusima, svi su iste boje, besprekorno čisti i dolaze tačno u minut koji je zapisan na obaveštenjima na svakoj stanici. Karta za jednu vožnju staje jedan evro i kupuje se kod vozača i poništava u automatu, koji otkuca tačno vreme i broj linije.
ŽUTE TRAKE: To je moguće između ostalog i zbog toga što su „žute trake“ za gradski saobraćaj odvojene betonskom pregradom, visokom 35 santimetra, koju je nemoguće „pregaziti“. Zabrana važi tokom čitavog dana i noći, jer su gradske vlasti procenile da je najbolje da se vozači mnogobrojnih automobial naviknu da na njih i ne računaju. Inače, kazna je za naše uslove atronomska, ni manje ni više nego 750 evra.
Nica je grad koji nastoji da sa svojih ulica protera automobile, pa ih tako nema u čitavom pojasu između obale i tramvajske pruge, gde su bašte (sve sa uličnim grejanjem) mnogobrojnih restorana i kafića. To uspevaju i tako što u svakom kvartu postoji bar jedna velika garaža (najveća sa 2.000 mesta je kod šoping centra „Nicetoail“), u kojima je parkiranje jeftinije nego na ulici. Na ulici je parkiranje ograničeno na četiri sata i staje 1,30 evra po satu, dok je u javnim garažama jedan evro na sat.
SMEĆE: Ukupnom utisku o čistom i sređenom gradu dosta doprinosi i originalno rešenje sa prikupljanjem otpadaka. Umesto kanti na svakih pedesetak metara postavljeni su držači sa ramovima, na koje se svakog jutra stavljaju nove jake plastične kese, a kako je pušenje gotovo sasvim proterano sa gradskih ulica nema bojazni da će ih neki odbačeni pikavac zapaliti.
Inače, svaka zgrada ima sopstvene velike kante za smeće na točkovima, koje se prema određenom rasporedu iznose u ranim jutarnjim satima. Kazna za one koji bi da to učine ranije je veoma visoka, oko 2.000 evra, plus troškovi odnošenja i nabavke nove kante.
PRODAVNICE: Ovih dana često čujemo žalopojke stanara iz centra Beograda, kako imaju sve manje prodavnica za svakodnevne nabavke. U centralnom delu Nice ima zaista puno restorana sa hranom za poneti, ima i pekara, ali klasičnih „bakalnica“ i piljarnica, jednostavno – nema! „Život u centru grada ima svoje prednosti, ali to ima i svoju cenu“, rekla nam je vlasnica hotela „Elington“ u Bulevaru Diboše, koja i živi u jednom njegovom krilu, uz napomenu da „grad koji želi da živi od turista, neće tim turistima ponuditi da sami prave sendviče i piju jogurt na ulici“.
Gradonačelnikovo pismo
Svakog 10. u mesecu građanima Nice u poštanske sandučiće stigne „pismo“ gradonačelnika Kristijana Estrozija. U martovskom im se zahvaljuje na sjajnoj atmosferi koju su napravili prilikom ovogodišnjeg karnevala i najavljuje uvođenje još jedne tramvajske linije. „Dvojka“ bi spajala istočni i zapadni deo grada, duž obale, tako da bi autmobili bili proterani i iz tog dela grada.
„Klima“ - šta to beše
Iako su tokom leta temperature u Nici daleko više nego u Beogradu, ni na jednoj fasadi nećete videti kutije od klima uređaja, koje u Beogradu ruže čak i zgrade pod zaštitom države. Klima uređaji mogu da se postave samo sa unutrašnje strane zgrada, a vlasnici moraju da vode računa o očuvanju svih detalja na fasadi.
Gluposti i javašluka kod nas ima više nego dovoljno, ne mogu još da varim i tuđa g#$%a. :laugh:
