Propusti kroz šake svaki treći autobus
Оn brine o trećini beogradskih autobusa. Dnevno pogleda bar pet vozila. Radno vreme mu počinje u šest ujutro, na posao dođe u odelu, a tamo ga čeka radna uniforma. Kada ga pitaju gde radiš on ponekad odgovori “u kanalu”, ne želeći da nipodaštava i vređa zanimanje i kolege, iskren i srećan što je tu. Njegovo radno mesto je jedan od 20 kanala koliko ih ima pogon Karaburma.
“Crne ruke - beli hleb”, tako pričaju mehaničari, a jedan od najstarijih u GSP-u je Zoran Nikolić (50).
Ljubav prema ovom poslu rodila se u komšijskoj mini-radionici, gde je počeo kao šegrt. Seća se da je bio preserećan kada je popravio prvi auto i nakon toga je znao kuda će. Završio je zanat i sa 17 godina počeo da volontira u GSP “Beograd”. Zaposlen je 1981. godine u pogonu Karaburma odakle ne odlazi već 30 godina. Često od njega zavisi da li će vozilo izaći na ulicu ili ne. Sve to proverava u svom kanalu, a radi najčešće jutarnje smene.
- Autobus prvo dođe na pumpu, koja se nalazi na ulazu u garažu, da sipa gorivo, potom ide na pranje a onda na tehnički pregled. U šali uvek govorimo ljudima koji ga pregledaju “ma nema tu ništa da se popravlja”, jer želimo da bude što više ispravnih vozila. Međutim, nije uvek tako. Kada prođe pregled, tehničari nama prijavljuju kvarove i onda počinje “spašavanje” - objašnjava Nikolić.
Najvažniji delovi su kočnice i upravljački sistem.
- Sve se stavlja na detaljni pregled. Oslonci, osovine, pa čak i unutrašnjost vozila, stolice, vrata da li se zatvaraju kako treba, ali najvažnije su kočnice i upravljački sistem. Motor kad stane to nije problem, ali kočnice ako, ne daj bože, otkažu to je nagoveštaj havarije. Putnici su ugroženi. Zato, tu ne sme da bude greške. Mada, sve je to gvožđurija, dešavaju se kvarovi, ali mi spašavamo sve - objašnjava Nikolić.
U ovom pogonu vozila se popravljaju i farbaju. Nikolić prilazi starom “Ikarbusu” i pokazuje nam koliko je trenutno zreo za otpad, a pokušava da nagovesti kakav će biti posle remonta. Šasija je na izmaku, pod truo, a radnici trenutno menjaju kutije koje drže taj pod.
- Putnici često i ne znaju na čemu stoje kad su u vozilu. To su sve šipke i gvozdene kutije koje drže pod autobusa. Sve će to da se zameni, biće on kao nov, nećemo ga pustiti napolje dok ne bude takav - kaže Nikolić dodajući da su ipak ubedljivo najbolji autobusi nemačke marke “man”.
U voznom parku ih ima više od 150, a oko 90 je Beograd dobio kao poklon od Japana. U pogonu Karaburma ima 53 “japanca”. Ostali su u Novom Beogradu. Ne kvare se često, vidi se šta je dobar autobus, priča Nikolić, koji se na opasku zamenika direktora pogona setio i jednog koji dosta liči na ovog danas.
- Došao je u Beograd otprilike kada sam ja počeo da radim, negde početkom osamdesetih godina. To je model “Man UG 890”. Zvali smo ga Radojka i Tine Živković, melem na rani u to vreme, svi smo slušali njihovu muziku i po njima su i ovi sjajni harmonika autobusi dobili ime. Danas su bez premca žuti “japanci”, nema boljih. To maltene i da ne mora da se popravlja. Šalim se, sve se vremenom kvari, ali oni su najizdržljiviji - kaže Zoran Nikolić.
Pedantnost = Japan
Delegacija koju šalje Ambasada Japana dolazi jednom godišnje da obiđe sve što je poklonila Beogradu. Nisu to samo autobusi, tu je i alat, prese i ostala pomagala za rukovanje i održavanje “žutih ptica”. Svi u pogonu frapirani su kada vide koliko su Japanci pedantni. Kada dođu onda traže spisak “crno na belo” šta je sve od uređaja koji su poklonilu u funkciji a šta nije. - Jednom su nas čak i prekorili. Presa se pokvarila, a mi smo je ostavili na istom mestu gde je bila. Došla je žena, pokazala prstom na nju i rekla “ova presa nije u funkciji”. Vidi se da su stručni - pričaju radnici i poslovođe.
Tri sata odvrtali zavrtnje
- U poslednje vreme najteži posao je bio kada smo skidali krug na sredini jednog zglobnog autobusa. To je toliko upeklo i korodiralo da satima nismo mogli da odvrnemo dva zavrtnja. Tri sata smo se mučili i na kraju nekako uspeli - prepričava Zoran Nikolić.
:bash: :bash: :bash:
