Годинама повремено где је пригодно напишем како би било боље да текст на два писма на путоказима буде исписан различитим типом слова, или различитом величином слова, или обоје.
Текст је исти, а пошто су сада исти тип и величина слова, људско око тежи да прочита све што пише, аутоматски. То за делић секунде, некад и целу секунду дуже, задржи поглед на табли - беспотребно. У неким ситуацијама та разлика може да возача одведе у опасност.
Решење је лако и примењује се широм света, а у Београду се може видети на туристичким путоказима у центру за текст на српском и енглеском, иако су ту различити и језик и писмо, али је и даље боље што је енглески исписан курзивом, тако да се непогрешиво по четири основа (положај, језик, писмо, тип слова) око привлачи да чита само оно што је релевантно за гледаоца, и то се аутоматизује тако да око брзо и лако престане да прати онај други текст, односно, усмерава се само на оно што му треба.
Наиме, текст на српском остаје такав какав је, на пример, а текст испод може да иде у курзиву, или мањим, тањим или дебљим фонтом. Човек после кратког времена, због те разлике, престане да чита оно непотребно и краће му се поглед задржава на табли, не лута више тражећи битну информацију - већ аутоматски чита само оно што му треба, за шта је навикао по месту (горе, или доле) и различитом фонту да је од интереса за њега.
Мислим да сам некад писао надлежним службама у вези с тим, џаба, како то бива код нас. У развијеним и уређеним земљама, чак и тамо где се користи само један језик, словни тип је права наука, брижљиво се ствара, проучава и бира тако да буде што читљивији с разних удаљености, углова, у различитим условима, и постаје стандард. Не знам да ли је наш само преузет, да ли је сада међународно нормиран (за међународне путеве, нпр.), али, очигледно да није најбољи начин примењен за различите језике на таблама.
Путоказа и натписа по великим градовима је све више, и овакво њихово унапређење би олакшало и учинило безбеднијим живот многима.