Karlo del Ponte
Advanced
Evo ga clanak koji obajvljujem na nekoliko mesta uvece 2.12.2012. povodom Svetskog dana osoba sa invaliditetom 3. decembra.
ПОВОДОМ 3.ДЕЦЕМБРА, СВЕТСКОГ ДАНА ОСОБА СА ИНВАЛИДИТЕТОМ
МОГУЋНОСТ КРЕТАЊА ЗА СВАКОГА
Пре 30. година, 3. децембра 1982. скупштина УН усвојила је светски програм деловања за особе са инвалидитетом. Колико се заиста држимо тог програма при изградњи нове и реконструкцији старе инфраструктуре, зграда, при избору техничких решења у возилима јавног превоза и осталим јавним улагањима?
Врло мало. Пракса планирања и изградње у Србији је показала да се често усвајају решења непрактична и некомфорна чак и људима најбоље здравствене способности. Јавни увиди при градњи и уређењу јавних објеката и површина су углавном нетранспарентни, а на истима се примедбе грађана ретко усвајају. Особе са инвалидитетом су заинтересована страна, која буде и највише оштећена, а да би таква особа дошла на неки јавни увид, потребно је прећи безброј степеника и ивичњака, за многе непрелазних препрека.
Како пројектујемо зграде и јавне објекте?
Већина особа са инвалидитетом, тешким повредама или неким другим здравственим сметњама се може кретати потпуно самостално, под условом да су сами објекти грађени хумано и заиста прилагођени свим својим корисницима. То подразумева постојање рампи са нагибом до 5% за савладавање висинских препрека, и увек исправних лифтова у зградама, те одговарајућих рукодржача.
Чест је случај да су пројектанти предвиђали рампе, али које су једино практичне за скејт и сличне дечије игре.
Слика преузета од Вечерњег листа
Простори улица и тргова
Приликом изградње нових и реконструкције старих улица обично се сматра да су моторна друмска возила једино што се на точковима креће простором улице. За немоторни саобраћај се обично усвајају шаблонска решења, без озбиљних анализа стварних потреба свих учесника у саобраћају. Повремено су интервали на семафорима толико кратки да улицу на време могу прећу само они у најбољој кондицији, а чести су случајеви семафора где је пројектом сигнализације предвиђено да пешак прелази из две фазе, стојећи на врло уском пешачком острву. Постоје и случајеви где на једној страни пешачког прелаза је спуштен ивичњак, а на другој није. Спуштени ивичњаци, ширина простора за кретање решења са благим рампама уместо степеника нису нужна само особама са инвалидитетом, него и бициклистима, за кретање дечијих и пијачних колица и осталима на точковима. Добар пример је планирано решење славије са укидањем прелаза у нивоу за немоторни саобраћај. Чак и пешаци у најбољој кондицији нерадо користе подземне пролазе, те се често постављају високе ограде "како би их на леп начин убедили да је ипак боље подземним пролазима". Укинути прелазе у нивоу и дати покретне рампе особама са инвалидитетом је исто што и поломити неком зубе и поклонити му протезу.
Случај Славија
Јавни превоз
Према дефиницијама у књигама, јавни превоз је доступан сваком под једнаким условима, али да ли је стварно доступан сваком? Просто увођење нископодних возила у Београду није дало прави ефекат, и коришћење јавног превоза од стране особа са инвалидитетом је и даље реткост. Најчешћи проблеми су разноликост у висини станичних перона, неравнине на истима и паркирање возила на истима, то што за већину рампи у возилима за особе са инвалидитетом је потребно друго лице да постави рампу, а у Шпанском трамвају, једна од много грешака при избору возила је и то што је простор за инвалиде место са највећом циркулацијом стојећих путника. За особу са инвалидитетом је лутрија да ли ће наићи баш оно возило које јој одговара, а преседања су прави пакао.
Нископодност возила није једини и основни услов за превоз особа са инвалидитетом. Често се код нископодних возила предност лаког уласка у возило комбинује са уским пролазима у простору возила и високо подигнутим седиштима. Доста јефтиније, и често врло практично решење је прављење рампи за савладавање разлике висине пода возила и перона. Практичност тог решења огледа се у разноликим висинама перона, и преправци употребљивог возног парка, јефтинијој од набавке нових возила. То је нарочито погодно решење за железницу, и потпуно је оправдан захтев да се у наредном контигенту дизелмоторних возова, који ће бити купљени средствима Руског кредита за железнице, осим тоалета и појасева за особе са инвалидитетом буде уграђена и механичка рампа.
Слика преузета од Новости
Превоз железницом особа са инвалидитетом
Воз је најбоље средство превоза за особе са инвалидитетом на дугим релацијама, те се држави, као главном кориснику путничких железница, могу са пуним правом упутити захтеви:
- Да се одређени део кола пошаље на велики оправак, при чему би са једне обележене стране кола била механичка рампа и тоалет за особе са инвалидитетом, бар један купе са местима прилагођеним особама са инвалидитетом, и да сваки воз има најмање један такав вагон.
- Да се приликом реконструкције старих и изградње нових станица и стајалишта путнички објеката не занемарују потребе особа са инвалидитетом.
- Да моторни возови, укључујући и возове за градске железнице Беовоз приликом следећих великих оправака добију рампе за улазак инвалида.
- Да се тежи формирању директних возова, уместо возова са безброј преседања. Да особа са инвалидитетом из Ниша или Београда може возом директно доћи у Беч или Берлин.
Преузето од Асоцијације пешака и бициклиста из САД.
Да ли су нам особе са инвалидитетом на терету?
Ово није само етичко питање, хуманог односа према другоме коме су могућности рада и кретања ограничене. Ово је и питање да ли смо стварно спремни да им пружимо предуслове да раде и да се крећу, да се што мање осећају на терету другима, а што више корисни. Наши параолимпијци су се показали да умеју да буду борци, играчи, и освајачи медаља. Да ли ћемо шампионима пружити ту част да буду са нама у позориштима, возовима, на улицама? Питање права на кретање особа са инвалидитетом није питање причица једног дана у години, већ начина живота и хуманизације друштва.
