Šta je novo?

Javni prevoz osoba sa invaliditetom

Karlo del Ponte

Advanced
Učlanjen(a)
20.11.2011.
Poruke
2.294
Pohvaljen
4.048
Lokacija
Svuda po malo
Evo ga clanak koji obajvljujem na nekoliko mesta uvece 2.12.2012. povodom Svetskog dana osoba sa invaliditetom 3. decembra.
ПОВОДОМ 3.ДЕЦЕМБРА, СВЕТСКОГ ДАНА ОСОБА СА ИНВАЛИДИТЕТОМ

МОГУЋНОСТ КРЕТАЊА ЗА СВАКОГА

Пре 30. година, 3. децембра 1982. скупштина УН усвојила је светски програм деловања за особе са инвалидитетом. Колико се заиста држимо тог програма при изградњи нове и реконструкцији старе инфраструктуре, зграда, при избору техничких решења у возилима јавног превоза и осталим јавним улагањима?

Врло мало. Пракса планирања и изградње у Србији је показала да се често усвајају решења непрактична и некомфорна чак и људима најбоље здравствене способности. Јавни увиди при градњи и уређењу јавних објеката и површина су углавном нетранспарентни, а на истима се примедбе грађана ретко усвајају. Особе са инвалидитетом су заинтересована страна, која буде и највише оштећена, а да би таква особа дошла на неки јавни увид, потребно је прећи безброј степеника и ивичњака, за многе непрелазних препрека.

Како пројектујемо зграде и јавне објекте?

Већина особа са инвалидитетом, тешким повредама или неким другим здравственим сметњама се може кретати потпуно самостално, под условом да су сами објекти грађени хумано и заиста прилагођени свим својим корисницима. То подразумева постојање рампи са нагибом до 5% за савладавање висинских препрека, и увек исправних лифтова у зградама, те одговарајућих рукодржача.
Чест је случај да су пројектанти предвиђали рампе, али које су једино практичне за скејт и сличне дечије игре.
tramvaji-pothodnici-nocna-mora-osoba-invalidnoscu-slika-610160


Слика преузета од Вечерњег листа

Простори улица и тргова

Приликом изградње нових и реконструкције старих улица обично се сматра да су моторна друмска возила једино што се на точковима креће простором улице. За немоторни саобраћај се обично усвајају шаблонска решења, без озбиљних анализа стварних потреба свих учесника у саобраћају. Повремено су интервали на семафорима толико кратки да улицу на време могу прећу само они у најбољој кондицији, а чести су случајеви семафора где је пројектом сигнализације предвиђено да пешак прелази из две фазе, стојећи на врло уском пешачком острву. Постоје и случајеви где на једној страни пешачког прелаза је спуштен ивичњак, а на другој није. Спуштени ивичњаци, ширина простора за кретање решења са благим рампама уместо степеника нису нужна само особама са инвалидитетом, него и бициклистима, за кретање дечијих и пијачних колица и осталима на точковима. Добар пример је планирано решење славије са укидањем прелаза у нивоу за немоторни саобраћај. Чак и пешаци у најбољој кондицији нерадо користе подземне пролазе, те се често постављају високе ограде "како би их на леп начин убедили да је ипак боље подземним пролазима". Укинути прелазе у нивоу и дати покретне рампе особама са инвалидитетом је исто што и поломити неком зубе и поклонити му протезу.

Случај Славија
300a6oi.jpg




Јавни превоз

Према дефиницијама у књигама, јавни превоз је доступан сваком под једнаким условима, али да ли је стварно доступан сваком? Просто увођење нископодних возила у Београду није дало прави ефекат, и коришћење јавног превоза од стране особа са инвалидитетом је и даље реткост. Најчешћи проблеми су разноликост у висини станичних перона, неравнине на истима и паркирање возила на истима, то што за већину рампи у возилима за особе са инвалидитетом је потребно друго лице да постави рампу, а у Шпанском трамвају, једна од много грешака при избору возила је и то што је простор за инвалиде место са највећом циркулацијом стојећих путника. За особу са инвалидитетом је лутрија да ли ће наићи баш оно возило које јој одговара, а преседања су прави пакао.

Нископодност возила није једини и основни услов за превоз особа са инвалидитетом. Често се код нископодних возила предност лаког уласка у возило комбинује са уским пролазима у простору возила и високо подигнутим седиштима. Доста јефтиније, и често врло практично решење је прављење рампи за савладавање разлике висине пода возила и перона. Практичност тог решења огледа се у разноликим висинама перона, и преправци употребљивог возног парка, јефтинијој од набавке нових возила. То је нарочито погодно решење за железницу, и потпуно је оправдан захтев да се у наредном контигенту дизелмоторних возова, који ће бити купљени средствима Руског кредита за железнице, осим тоалета и појасева за особе са инвалидитетом буде уграђена и механичка рампа.

bgd-invalidi.jpg

Слика преузета од Новости

Превоз железницом особа са инвалидитетом

Воз је најбоље средство превоза за особе са инвалидитетом на дугим релацијама, те се држави, као главном кориснику путничких железница, могу са пуним правом упутити захтеви:
- Да се одређени део кола пошаље на велики оправак, при чему би са једне обележене стране кола била механичка рампа и тоалет за особе са инвалидитетом, бар један купе са местима прилагођеним особама са инвалидитетом, и да сваки воз има најмање један такав вагон.
- Да се приликом реконструкције старих и изградње нових станица и стајалишта путнички објеката не занемарују потребе особа са инвалидитетом.
- Да моторни возови, укључујући и возове за градске железнице Беовоз приликом следећих великих оправака добију рампе за улазак инвалида.
- Да се тежи формирању директних возова, уместо возова са безброј преседања. Да особа са инвалидитетом из Ниша или Београда може возом директно доћи у Беч или Берлин.
Mike-on-Train-Ramp.jpg

Преузето од Асоцијације пешака и бициклиста из САД.

Да ли су нам особе са инвалидитетом на терету?

Ово није само етичко питање, хуманог односа према другоме коме су могућности рада и кретања ограничене. Ово је и питање да ли смо стварно спремни да им пружимо предуслове да раде и да се крећу, да се што мање осећају на терету другима, а што више корисни. Наши параолимпијци су се показали да умеју да буду борци, играчи, и освајачи медаља. Да ли ћемо шампионима пружити ту част да буду са нама у позориштима, возовима, на улицама? Питање права на кретање особа са инвалидитетом није питање причица једног дана у години, већ начина живота и хуманизације друштва.
 

MilisaV

Expert
Učlanjen(a)
11.01.2011.
Poruke
5.155
Pohvaljen
1.321
Pošto sam novi tata prilikon šetnje deteta u kolicima mogu da osetim delić muka osoba sa invaliditetom. Parkinzi u uskim ulicama sub tako da za pešake jedva ima mesta. Čak i takav skraćeni trotoar vozači ne poštuju nego ukoso parkiraju na istom.


A što se naselja tiče mislim da je belvil jedino naselje koje je ispoštovalo invalide.



Послато са GT-N7100 користећи Тапаток 2
 

1111

Intermediate
Učlanjen(a)
14.10.2010.
Poruke
453
Pohvaljen
151
Колико примећујем, ни на једном нископодном кршу из 2008. године, рампа за улаз особа са инвалидитетом није у функцији. А кад се сетим колико су се дували тиме.
 

JohnnyLee

Professional
Učlanjen(a)
14.05.2009.
Poruke
11.114
Pohvaljen
7.208
Lokacija
Јерковић
у Лондону (пошто сам био доста пута тамо и имао сам прилике да видим) возач на дугме активира рампу на средњим вратима, излази рампа и особа сама улази у аутобус, без ичије помоћи (нешто као код нас у КАФ-овима у теорији)
 

direktor

Professional
Učlanjen(a)
10.10.2008.
Poruke
31.704
Pohvaljen
22.605
Na zadnjih 25 kom je takodej na dugme i nadam se na svim ostalim takodje i na Kaf tramovima
 

Ksenija

Higher intermediate
Učlanjen(a)
11.01.2016.
Poruke
1.614
Pohvaljen
2.764
Aposolutno podržavam ideju da se osobama sa invaliditetom omogući bezbedan ulazak u javni prevoz samo se pitam, kako će takva ista osoba izaći iz svoje zgrade ako nema ne samo prilaz/izlaz namenjen za njih, već nema ni lift. To je veliki problem Beograda koji je stavljen u zapećak, o tome se ne razmišlja ali zato se gradski budžet troši za nekakvu bistu i još mnogo što šta što svakako treba da se sanira i/ili izgradi ali nije prioritet. Prioritet su ljudi!

Država se jako malo ili nimalo stara o takvima. Ovde ne računam novosagrađene zgrade gde je to predviđeno projektom.
 
Vrh