Има ту пар ствари које су данас теже сварљиве.
Основа опозиције је 1991. била антикомунизам. Шешељ је успешан продукт службе да се то каналише у корист СПС.
Четништво је била опозициона иконографија до негде 2001. Радикалско четниковање је само естетика, пошто су у пракси били анти монархисти.
За социјалисте и њихове симпатизере 90их су четници монархисти издајници. Радници су плашени да ће изгубити послове кад дође капитализам са круном.
Политичка свест у општем народу Србије у СФРЈ и 90их је продукт самоуправљања које ипак није била грађанистичка већ простачка, што је опет подлога за каснију власт Милошевића и данас Вучића.
За естаблишмент СФРЈ су ЕКВ и Азра били проблематичан девијантан уметнички израз омладине, а Лепа Брена и Зорица Брунцлик пристојне народне уметница које воли пристојан народ. Плави оркестар и Бијело дугме је нешто што су широке народне масе и естаблишмент лакше варили.
Постоји нека фама о СФРЈ као културно-урбаном и еманципованом друштву грађанских вредности, а реалност је скроз супротна. Придаје се велики значај поп култури када се прави слика о том периоду.